U ime svih nas iz osamdeset i neke

Kad god je morala da dođe na rođendan mog brata ili moj, strina bi već na vratima uzviknula: „U zlo ste se vreme rodili!”

Iako je ona mislila na neprohodne puteve zimi, ispostavilo se da je slučajno bila u pravu. A mnogo je nezgodno kad se rodiš u nezgodno vreme. Još je nezgodnije kad se rodiš u zemlji kao što je Srbija, pa je vreme uvek nezgodno, bar za nas rođene osamdesetih, jer samo u ime svoje generacije dozvoljavam sebi da govorim.

Taman kad smo počeli da pamtimo i razumemo, počeo je rat devedesetih, inflacija, sankcije, a ubrzo potom i bombardovanje. Onda kada danas neko govori kako je nekad bilo sjajno i nije bilo nasilja, samo nek se seti da nije bilo mobilnih telefona da istinu zabeleži. Ja sam išla u osnovnu školu pri vrhu Ustaničke ulice, taman pre nego što se ulije u Bulevar, od ’91. do ’99. godine. Sjajno vreme, zaista! 

Srećem u kraju ženu koja je kao devojčica svakodnevno dobijala batine od svakog ko je jači ili je mislio da tako treba. Bilo je i pokušaja odbrane kad bi bilo nekog svesnog vršnjaka u blizini, nastavnici su imali važnija posla. Nije završila srednju školu, ali kao majka izgara da njenoj devojčici bude mnogo bolje.

Pamtim nepoznatog dečaka koji u krvi leži pored zidića koji opasa školsko dvorište jer ga je neko gurnuo odatle i ostavio tako. Čak ni dežurni nastavnik nije primetio.

Pamtim dečaka iz odeljenja mog brata kog je neka grupa zlostavljala na najmaštovitije načine, dok nije došao njegov stariji brat u školu, sačekao jednog od njih kod školske kapije i, dok svi gledamo, tukao ga sve dok mu lice nije bilo potpuno modro i krvavo. Taj zvuk pesnice o lice nikada neću zaboraviti.

I pamtim izuvanje. Ma sigurno se, generacijo, sećaš tog divnog novouspostavljenog običaja razodevanja svakoga ko u novim (markiranim) patikama ili dukserici dođe u školu. I sam je kriv!

Pamtim da su mog druga i mene neki dečaci iz susedne škole sačekali posle probe folklora na Konjarniku i odlučili da prebiju „pedera”. Jedan me je gurao, a onda ogradio i vikao da ućutim, dok su ostali nosili drugara ka parkiću dalje od stanice. A stanica je bila puna ljudi, braćo i sestre, ljudi koji ćute!!! Tek kad se njegova rođaka pojavila u gomili i zavrištala da će pozvati policiju, ostavili su nas na miru – do sutra, kad se ponovo sretnemo u školi. I ta tuča se odigrala, samo na drugačiji način. 

Pamtim da u šestom razredu čitava tri meseca nismo išli u školu jer su nastavnici štrajkovali. Pamtim takođe da nije bilo ni sekcija ni takmičenja, talentima se niko bavio nije, jer ko da stigne pored sveg zla oko nas, koga i briga za neke klince koji su se u zlo vreme rodili! Sećam se i poklanjanja ocena, da tad je počelo naravno, i znalo se čiji roditelji ulaze bez najave i preko reda u zbornicu. Uopšte se ne sećam da je neko nekada govorio o problemima među đacima u školi ili pozivao roditelje na razgovor zbog toga. Ama, postojala je učiteljica u toj školi koja je vaspitnim šamarima rešavala neposlušnost svojih đaka, kao i par predmetnih nastavnika kasnije.

Sećam se da je tad počelo da bude blam da imaš sve petice ili da ideš pravo kući posle škole, a terenče (kako je od milošte nazivan oronuli teren iza škole) bilo poligon za kaljenje novih zvezda. Jer ove devedesetih trebalo je nekako dostići. Sa ekrana u divnim toaletama smešile su nam se dive iz španskih serija, jednako kao i dive s ružičastog TV ekrana, pratećeg mizanscena svakog zla u Srbiji, uz prvi prenos uživo venčanja (naravno, tradicionalnih, uz gruvanje topova i nošnju) Pevaljke i Kriminalca. 

Gimnazija je bila obećanje boljeg sveta i boljeg društva. Preživeli smo nekako bombardovanje, bar nismo polagali prijemni mi iz ’84, tako su se tešili svi. Delovalo je da i za nas može konačno nešto da bude dobro. Naravno, i te promene pratio je ružičasti sjaj, samo sad unapređene scenografije, čak i urbane kroz ono drmusanje u City diskoteci uživo.

Međutim, ubistvo premijera u mojoj 2. godini gimnazije razvejalo je svaku sumnju da će ikada išta biti drugačije. Oni, ti demoni novog srpskog poretka, otimači i zabušanti, već su ušli svuda i zagadili sve. 

Ni tada profesori nisu imali kad da pamte naša imena, niti da gube vreme na zađevice i čarke, samo jedna profesorka je na času razgovarala s nama o onome što se u zemlji događa, samo jednom. A sukobi su se nastavili istim intenzitetom. 

Pamtim da su dva krupna lika uletela s ulice na čas geografije i izvukla nekog dečka koji im se zamerio. Tukli su ga pred glavnim ulazom u školu, naočigled postarijeg nastavnika, koji je doduše poslao dve učenice da pozovu obezbeđenje. 

Nas je bilo četrdesetoro u odeljenju, pa je bilo veoma lako pobeći sa časa ili izbeći odgovaranje. Isto tako, bilo je veoma lako izgubiti se toliko da te nikad niko ne primeti. Tačno se znalo ko se s kim druži i ko s kim priča, što je bilo uslovljeno delom grada u kom ste nastanjeni i materijalnom situacijom.

Isto tako, sećam se da je neki besni u isto tako besnom automobilu, dok je trajao odmor učenika VI beogradske, naglo prikočio, izašao iz svog automobila i išamarao učenike koje je prve dohvatio jer želi da leti i ne zastaje zbog klošara!

ZAM je prerastao u najgrandioznije narodno veselje na Balkanu sa masom sledbenica ,,Majke” (sram bilo svakog ko je tako zove), onih devojčica koje su oduvek htele da budu kao ona. Od prevelikih grudi i usta ne čujemo reči odvratnih pesama o ljubavi za jednu noć, dobrim kolima kojima se srca osvajaju i neizbežnom kokainu da se podnese dan u Srbiji. Momci su odavno poprimili žestinu s ulice i samo tako merili svoju snagu – ništa znanje, ništa poimanje, samo snalaženje.

Zašto ovo pišem? Pa tad su udareni temelji svemu ovome danas! Tad smo dobili uzore. Tad su mnogi, praznih ruku jer mame i tate s dve marke plate nisu mogli da im kupe, poželeli patike s vazdušnim đonom i zimovanje na Kopaoniku. A lepo je bilo ponuđeno i objašnjeno kako sjajnim zaobilaznim putevima to može da se postigne, pa što da ne? Danas klinci prvo pitaju šta će da dobiju ako dođu na dramsku sekciju ili učestvuju u nekoj opšteškolskoj akciji, čak iako je humanitarna, imali su od koga da nauče – od nas, jašta.

Posle smo upisivali fakultete ili se zapošljavali misleći da će konačno doći to dobro, to o čemu tate i mame pričaju da je bilo nekad, to da imamo love za izlazak i za patike i za koncerte i za pozorište. Izabrala sam književnost jer imam člansku kartu biblioteke na Konjarniku od prvog osnovne. A to je samo jedna od stvari koju su me roditelji naopako naučili. Volela sam ideju da budem nastavnik i da budem kao oni malobrojni nastavnici koje sam poštovala i volela.

Par godina kasnije ispostavilo se da jedan bivši direktor Pravno-birotehničke škole može da otvori privatnu školu i da jednostavno ne plaća doprinose jer mu je zakon koji je bio na snazi do 2015. godine tako dozvoljavao. Posle počne i platu da zakida, jer može, ima dobra leđa, u stranci koja, ako nije bila vladajuća, uvek je bila uz skute vladajućima! Mi dozvoljavamo. Da li znate koliko nas iz kolektiva je podnelo prijave Poreskoj upravi i PIO fondu? Samo troje, tri koleginice, svi ostali tamo rade još uvek ili su ostali da još malo sačekaju da sam odluči šta je ispravno jer naučili smo da je „ćuti i trpi” modus vivendi. Pa tako smo izdržali kazneno-popravni zavod zvani škola, a godinama smo gledali roditelje kako zbog nas trpe i kako posle pucaju po šavovima, pa smo i sami postali pogrbljeni likovi pred ličnim dohotkom.

Nova vlast se odlučila i za zabranu zapošljavanja u javnom sektoru, koja je trajala sedam godina. Šta je to u stvarnom životu značilo? Pa, recimo, da devojka koja je doktorirala na Tehnološkom fakultetu i radila u ozbiljnoj laboratoriji pri državnoj ustanovi nije imala dozvolu da konkuriše na drugo mesto. To je značilo da mi školovani na nastavničkim fakultetima možemo da budemo samo zamene, nevidljivi za sistem. To znači da dugo nemamo bankovne kartice i ne možemo da podižemo kredite (jer to je kao veliki uspeh kad možeš). Naši vršnjaci u svetu verovatno su u tridesetim kupovali ili lagodno najmili stanove i planirali mnogo dalje u budućnost nego mi.

Radila sam u školi nepunih sedam godina, i onda potpuno raskrstila s dečjim snom. Sada želim da se sećam samo svih onih sjajnih malih glava koje sam tamo upoznala i nadala se da će dobiti sočniju porciju života.

Da li sad razumete? Mi iz takvih škola i sa takvim predznanjem, bar oni koji su stigli, jer su deca osamdesetih prilično jalova i stvaralački i reprodukciono (uranijum, braćo i sestre), trebalo je da budemo tvorci boljeg života i temeljnijih vrednosti. A kako, kad smo naučili da otimamo šta možemo i da ne gledamo u druge jer batine kad-tad nailaze ako si dobar i pošten. Mi smo ostali gladni i žedni svega i govorili svojoj deci da je mnogo bitno da na nogama budu najskuplje patike, a na leđima poslednji model jakne. Mi smo im rekli da ne vrede knjige, mi znamo na svojoj koži, da vredi samo kako se snađeš! Jer si tih godina baš morao da se snađeš da sa što manje modrica prođeš!

Nismo mi išli u rat, ne kukamo na težak život, navikli smo, dobro smo obučeni da, kad nema struje, skuvamo ručak ili da, kad isključe vodu, ne budemo žedni. Doduše, pojma nemamo kako da pomognemo sebi i drugima, čak ni da izađemo na ulice i skandiramo parole. Naučili smo da se bojimo i da se krijemo, a izlazak bi značio suočenje i sa sopstvenom odgovornošću zbog toga što je sve ovako kako je. Tako kažu lajfkoučevi, pa i astrolozi, tako kažu sve one mudre misli s ,,Fejsbuka” i ,,Instagrama” koje besomučno šerujemo. Skupljamo hrabrost da nekako budemo!

Oni koji su nekako postali tate i mame, koprcaju se u roditeljskim stanovima i čekaju kad će prva nekretnina u redu za nasleđe da se oslobodi. Moji gimnazijalci rintaju po korporacijama, privatnim firmama i u državnim ustanovama od praznika do praznika i od odmora do odmora, koliko kome poslodavac dopusti, i koliko ima m… da se izbori. Jer za sve moraš uporno i posvećeno da se boriš. Ovde pogovoto baš ništa ne dolazi po redu i sistemski, moraš da zariješ nokte u priliku i da pustiš krv da pokulja da bi znao da si živ. Oni koji se nisu udomili (a mnogo ih je) jer su predugo tražili poslove i prilike, ili jednostavno ništa nije bilo prepoznato, još se traže. Većini ionako izgleda da ništa ne prepoznaju i da ništa nije njihovo, njima suđeno i njima dato, čak ni pristojan život u ovoj i od boga i od razuma napuštenoj zabiti.

Što kukam ako ostajem? Verovala sam da mogu i verovatno precenila svoje snage. Verovala sam da ipak ovde neće da padne nadstrešnica i neće svaka šuša spremna da se osmeli da se snimi i obnaroduje to vernim pratiocima na mrežama dobiti aplauz. Gledajući u ljude oko sebe činilo mi se da imamo kapaciteta da prepoznajemo loše i idemo ka dobrom. Od novembra s nevericom pratim koliko ljudi sprovodi lične planove uz ono „šta se mene tiče” i „ionako ništa ne možemo da promenimo”. Pa nije to negde daleko, to je naš Novi Sad, to je naš Ribnikar. Mečka igra pred našim vratima, a mi udaramo u talambase.

Ove godine mi iz ’84. punimo četrdeset. Sa žaljenjenm konstatujem da nismo postigli ama baš ništa za opšte dobro. Mahom nismo postigli ništa ni za sopstveno dobro, a ako mi neko mahne zarađenim automobilom i solidnim poslom, samo nek se osvrne oko sebe gde i kako živi, ma koliko novca imao.

Da, matori su zakuvali, pa sjebali, pa klonuli. Ali mi smo posle dopustili, nekako smo se negde ušuškali u dobrom noćnom životu u Beogradu i povremenim uspesima u svim stremljenjima. Većina neće na ulicu jer nema svrhe, a i u ovim godinama to je već ozbiljno deranžiranje. Drugo, sada znamo da tuča nije dobra stvar samo zato što gledamo svoje klince kako se makljaju bez razloga i smisla. No, jednostavno se nameće da ovo sve sad što smo zajedno – roditeljske generacije i mi – dobrano zasrali samo uz „nanu naninu” može da se reši. Mnogo se bojim da je tako, ali više ne za sebe, jer veći deo onoga što je trebalo živeti nama je prošao. Dužni smo onima koji dolaze, mnogo smo dužni:

Za Saru, koja je kompletnu prvu knjigu poetske proze napisala u srednjoj školi.

Za Maraju, koja je izborom muzike i knjige odudarala od svih i nije se bojala toga.

Za Jovanu, koja je u osmom razredu sama napisala dramu i njene drugare koji su je izvodili.

Za Saru, najredovniju glumicu na drmaskoj sekciji od 5. osnovne.

Za Darju, koja je krila knjige pod klupom i pisala zrelije u šestom nego svi vršnjaci zajedno.

Za Paju, koji je već u 5. imao Jutjub kanal o šahu.

Za tolike dečake i devojčice koji sada sanjaju živote dostojne čoveka kad jednom konačno odrastu. Nama je kasno da bežimo negde preko, a suviše rano da se predajemo, pogovoto zato što od matoraca niko ne oseća krivicu zbog toga što smo odrastali tako kako smo odrastali.