Gde sam sada

Po obrazovanju sam diplomirani profesor srpske književnosti i jezika sa opštom književnošću, po zanimanju lektor, korektor i kolumnista, a u stvari sve vreme piskaralo. Zaposlena sam u firmi čiji je fokus na pravu i ekonomiji, što me prati od samih početaka, ali sam danas ubeđena da nije uvek prokletstvo kada je dosadno na poslu.

Kako je počelo

Beograd u kom sam se rodila na petak 13. u decembru 1984. godine bio je posve drugačiji nego ovaj danas. Prigradsko naselje u kom sam odrasla krasile su male kuće i velika dvorišta, puna drveća, naših svemirskih brodova kad se igramo. Iz dedinog ogromnog dvorišta dolaze mi najtrajnija prijateljstva. Svet se činio ogromnim i spremnim da nas primi i dozvoli nam da činimo šta sanjamo.

To naselje, kao i sve ulice koje ga povezuju sa gradom dosta su se u međuvremenu promenile, kao i mi. Jedino što se nije promenilo je da mi je najomiljenija ulica na svetu Bulevar Revolucije, koji u novije vreme nosi ime jednog kralja za kog se, kao i za mnoge druge, veruje da je bio izvanredan. Za nju je vezan i moj potonji razvoj.

U Osnovnoj školi „Desanka Maksimović”, koja se nalazi u Ustaničkoj ulici, zamalo sam proglašena đakom generacije, ali srećom nisam. Bila sam vukovac, potpuno instruisana da je škola najvažnija. Moji vršnjaci koji se sećaju tih dana sa nostalgijom potpuno su smeli s uma sve one tuče, nasilje i potkazivanje u školi, mada nije bilo samo loše i kako ne treba, to nikako. Tu su se rodili prvi nevešti pokušaji da se izrazim, nekoliko dobrih drugara i san o tome da će jednom biti nešto mnogo dobro i veliko.

Upisala sam društveno-jezički smer u VI beogradskoj gimnaziji jer mi se činilo da je najbliži mom temperamentu i željama. Gimnazija je trebalo da ispuni bar deo velikog i dobrog koje smo zajedno očekivali jer smo sad tamo svi pa skoro isti. Svi smo učili i učenjem tu dospeli (o, kakva zabluda), volimo knjige, muziku, filmove, pričaćemo o nekim mnogo ozbiljnijim stvarima i polako razumeti ko smo i gde treba da idemo. Ali avaj, deca su svuda deca, samo su podele produbljenije. Tih godina, iako ih se opet neki s nostalgijom sećaju, ubijen je premijer, smenjena je loša vlast i počele su kakve-takve reforme. Iz gimnazije sam ponela nove drugare, iskustvo u pisanju i reči svoje profesroke Tamare Krečković da će jednom čitati ono što napišem, i osećaj da treba još malo sačekati na ono najbolje.

Omiljenim Bulevarom stizala sam do Filološkog fakulteta, a tamo naizgled moji ljudi, zadubljeni u knjige. Ludi rasporedi predavanje, celodnevno vrzmanje po Knez Mihailovoj i oko fakulteta dok se čeka svoj termin trajali su četiri i po godine jer sam žurila, ubeđena da je to važno jednako kao i Vukova diploma u osnovnoj školi. Diplomirala sam, tačno se sećam, 14. novembra 2013. godine na Katedri za srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Moja tema bile su začudne priče Milete Jakšića.

Za sve to vreme nikad nisam bila sigurna da li sam to stvarno ja i da li sam na pravom mestu. Ni danas nisam i divim se svim ljudima koji sa takvom sigurnošću kažu da su tačno znali šta i u kojoj meri žele i tako planiraju svaki svoj dan. Ja sam svoju trasu više puta promenila.

Zamalo nastavnik

Kao mala, svuda sam sa sobom nosila pravi pravcati dnevnik i mučila mlađe drugare lekcijama koje ni sama nisam savladala. I prvo radno mesto, što je i prirodno kada se ide na „nastavničke fakultete”, bilo mi je u školi, ne slučajno sa pravnim i ekonomskim usmerenjem. Kroz prinudnu nastavu korespondencije naučila sam da nema takvih međa među disciplinama koje se ne mogu prevazići.

Posle četiri i po godine vrlo neprijatnog i istovremeno kvalitetnog iskustva dala sam otkaz i bila besposlena skoro sedam meseci. Po prvi put pomislila sam da škola nije po meri nijednog njenog činioca, ali nisam imala ideju kuda dalje. To je bio prvi znak da je dečji san bio pogrešan, da nisam prepoznala i volela samu sebe toliko da mogu da kažem da to nije bilo za mene. Usledile su još dve zamene u osnovnim školama i definitivno raskrsnuće sa dnevnikom. Težina stalnih rastanaka sa kolegama i đacima, nemogućnost napredovanja i promena, ali i stalno jedni te isti problemi za koje, čini se, ni nadležni ni učesnici u obrazovnom sistemu nemaju rešenje – nagnali su me da jednostavno skrenem sa odabranog puta.

Jedina srećna okolnost, bar iz ove perspektive, bila je to što je šest godina trajala zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. Osetila sam da sam došla do zida, ali sam imala i snažan poriv da taj zid probijem. To me je nagnalo da se osvrnem oko sebe i pitam zašto ne tražim nešto drugo, pogotovo zato što sam imala i imam drugih interesovanja. Slala sam biografije svakoj firmi koja je imala profil na Infostudu sa ponudom da radim bilo šta. Samo pojedini su odgovarali mahom sa rečima ohrabrenja, sve dok se nije pojavio konkurs za korektora i lektora u firmi, gle, sa pravnim i ekonomskim usmerenjem.

Sve to naučilo me je da više ne pristajem na neke lošije uslove rada samo zato što trenutno ništa drugo nije u ponudi, ali i da sve što učim kao deo nekog novog zaduženja sigurno dobija svoju svrhu kasnije. I ono što sada pouzdano znam je da umem da se dočekam na noge čak i kad baš nezgodno padam 😏.

Čak i ljudi, u stvari pogotovo ljudi na tom putu naučili su me kako da se povinujem samo svojim snovima. Bilo je postojanih i srčanih, ali bilo je i malodušnih i skrušenih, koji se rukovode onim „ćuti, dobro je dok i ovoga ima”. I od jednih i od drugih naučila sam da budem manje glasna, a više da slušam, i manje da lično shvatam, a više da staloženo prihvatam i kritiku i pohvalu.

Morala sam dobro da ogulim kolena da bih shvatila da je to bila samo jedna odskočna daska za bolje što dolazi. Iz ove perspektive sve sam više sigurna i da su me određene teme zvale i čekale.

Lektor

Prve korake u tom smeru načinila sam nenadano. Kolega istoričar umetnosti pokrenuo je izdavačku kuću „Makondo” sa još dvojicom prijatelja, i u nekom momentu zamolio me da pripomognem. Tako je počelo, a završilo se u Izdavačkom preduzeću ING-PRO.

Uspešno završen probni rad krunisan je ugovorom na neodređeno. Osim što sam se uverila da nema ničeg dosadnog u tome što je ama baš sve regulisano nekim propisom, sređivanje službenih glasila i sudske prakse više nije bilo dovoljno. Kada me je urednica pitala imam li neku ideju kako da osvežimo izrazito stručni časopis, jasno mi je bilo da moram da pronađem nešto što će doticati i moju struku da bih lakše ispunila zadatak. Po internetu sam tražila gde se u stvari pravo i jezik seku, i tako prvi put čula za forenzičku lingvistiku. Za časopis pravne sadržine „Lege artis – propisi u praksi” od novembra 2021. počela sam da pripremam kolumne posvećene forenzičkoj lingvistici i pravnim propisima povezanim sa značajnim datumima i ličnostima.

Ono što mi je otvorilo nov pogled jeste i obuka vezana za društvene mreže, koju sam opet iz nekih ličnih pobuda, ali i ideje da u firmi poboljšamo svoj rejting na društvenim mrežama, odlučila da prođem. Reč je bio o rukovođenju društvenim mrežama, koji je obuhvatao Fejsbuk, Instagram i Linkdin. Naučila sam koliko je važno ne nametati se nego biti vidljiv. Znanje i veštine koje posedujemo lakše mogu da budu predstavljeni budućim korisnicima, a autorima omogućuju da spoznaje i nove mogućnosti.

Jedina konstanta u mom životu je članska karta biblioteke, koju imam od 4. godine, pri čemu je najduže opstala u biblioteci na Konjarniku.

I dalje se nadam da to veliko i lepo tek treba da dođe, a dotle sam nestrpljiva. Da, i to sam osvestila kao svoju najgoru osobinu. Ne terajte me da čekam jer mi to teško ide, a zakasnila sam za sve važno u životu.

Hobiji

Život jeste i posao, i hrana, i odmor, i prijatelji, i porodica, rutine koje sami ustrojimo i posle ih se pridržavamo kao pijan plota. Ali ono od čega rastemo su snovi. Svi govore o tome koliko je važno, ne noću, nego budan zamišljati njihovu realizaciju i uživati u tome. Još u starom veku pesnik Ovidije pitao se koliko malo dečjih snova ostvari odrastao čovek, a ja sve češće razmišljam o tome da li ih se uopšte sećam jer bih se pre petnaest godina mogla zakleti da nikada neću biti ovde gde sam sad. Skoro nijedan tadašnji san nije se ostvario, ali jesu drugi, ko zna čiji, i putevi kojima nisam pošla pojavili su se.

Nastojim da zadovoljim svoju glad za onim što me budi. To su odmalena bila putovanja i jedino što me iskreno čini zadovoljnom.

U poslednje vreme zainteresovala sam se za slikanje. Znam da neću naprasno postati vrhunski umetnik, ali ti momenti u kojima postoje samo ruka i platno daju pravu nijansu mom svetu.

Za sve ove godine naučila sam da zdravlje cenim najviše, nakon što sam iz Kliničkog centra izašla bez štitne žlezde i sa doživotnom terapijom. Shvatila sam da, ako ja nisam dobro, svet neće da stane, ali ako sam dobro, mogu da ga pratim, pa čak i modelujem po želji. Tada je moje rame bila porodica. Nijedan posao i nikakav novac ne mogu da nadomeste oči i ruke koji su uvek usmereni ka nama.

Duboko sam uverena da nema odustajanja ni kada je najteže. Mora se odabrati cilj i ići ka njemu uz sve ozlede usput. Mnogi glasovi će dovikivati da ne treba puštati sigurnosno uže, a baš kada se najviše bojimo – to je nužno učiniti.