I da svet za Lilit krene,
da se pod Evino rebro skrije,
ne bi iskupio
krvavi stisak u kolu,
u šumi, za vodom, pod mrakom,
dok pronose nauk,
različit od posrkanog s mlekom
da pokorni imaju budućnost,
ako im je toliko mila.
Vekovima se preoblači
u očekivanja drugih,
a čim –
za šporetom, u postelji, nad knjigom ili radnim stolom
– poraste,
zakiva joj se mera.
I s polomljenom kičmom
ranjene nuna i
srdžbe miri,
nema ko drugi.
Glavna uloga u tuđim cipelama,
na crtici do skončanja stavlja pečat samo krvi svoje.
Zna da drukčije ne biva,
a pokušava,
i smešna, i plaha,
i Napoleonova, i Marijina.
Obziri nameću prvenstvo,
pa se, prva, odriče samodopadanja,
i otima od grubih a nespremnih ruku očeva,
i, s verom u istinu da ovenča trud i žrtvu,
sačeka pravo sunce.
Primereno je po zakonu živeti,
dok svet šije i krpi
ta koja se krutoj vlasti odupire.
Svima je morana, a treba da je melem,
kako je onaj davno rekao, a
ostali predugo ponavljaju.
Nije čudo visoko čelo i nos
kad se hiljadugodišnje trpljenje isplati.
O tome bestidnici šapuću.
Vekovi parola i krvi
da bi se opet pravdala –
jer je žensko,
a prećutano,
izdanak cveta istim tragom.
