1. Lindbergova otmica – slučaj koji je otvorio vrata forenzičkoj fonetici
Jedan od najpoznatijih kriminalističkih slučajeva 20. veka bila je otmica i ubistvo sina slavnog pilota Čarlsa Lindberga. Nakon višemesečne istrage policija je kao glavnog osumnjičenog identifikovala Bruna Ričarda Hauptmana, nemačkog stolara koji je živeo u SAD.
Ono što ovaj slučaj čini posebno zanimljivim za forenzičku fonetiku jeste činjenica da je Lindberg tokom suđenja izjavio da je prepoznao glas optuženog kao glas čoveka s kojim je ranije razgovarao tokom pregovora o otkupnini. U to vreme nisu postojale naučne metode za procenu pouzdanosti prepoznavanja glasa, pa se sud uglavnom oslanjao na ljudsko pamćenje i utisak.
Iako su postojali i drugi dokazi – novac od otkupnine, rukopis i tragovi povezani sa merdevinama korišćenim tokom otmice – upravo je pitanje prepoznavanja glasa godinama izazivalo rasprave među stručnjacima. Kasnije su lingvisti i psiholozi počeli ozbiljnije da proučavaju koliko su ljudi zaista sposobni da pouzdano prepoznaju nečiji glas nakon kratkog susreta. Zbog toga se ovaj slučaj često navodi kao jedna od istorijskih prekretnica koja je podstakla razvoj moderne forenzičke fonetike.
2. Erni ili Roni – jedna fonema menja tok istrage
U jednom slučaju policijske prismotre istražitelji su analizirali razgovor snimljen u vozilu u pokretu. Tokom razgovora više puta se pominjalo ime „Erni“, ali je na jednom mestu zvučalo kao da je izgovoreno ime „Roni“.
Na prvi pogled razlika deluje beznačajno, ali bi mogla da ukaže na potpuno novu osobu povezanu sa slučajem. Problem je bio u tome što je snimak sadržao mnogo pozadinske buke – zvuk motora, radio-aparata i kretanja vozila.
Forenzičar Džon Olson, profesor na čiji sam udžbenik prvo naišla baveći se ovom temom, uporedio je sporno mesto sa drugim delovima snimka gde je ime „Erni“ bilo jasno izgovoreno. Koristeći spektrogramsku analizu, proučavao je način na koji se glasovi vide na akustičkom zapisu. Rezultati su pokazali da je zbog brzog govora i prelaska između glasova nastala slušna iluzija. Iako je deo snimka mnogima zvučao kao „Roni“, detaljna analiza ukazala je da je zapravo izgovoreno „Erni“. Na kraju je čak i odbrana prihvatila taj zaključak.
3. Jorkširski kasapin
Tokom potrage za serijskim ubicom poznatim kao „Jorkširski kasapin“ policija je dobila nekoliko pisama i audio-snimak osobe koja je tvrdila da je počinilac. U istragu su uključeni forenzički fonetičari koji su analizirali naglasak govornika. Stručnjak Stenli Elis zaključio je da osoba najverovatnije potiče iz oblasti Sanderlend na severoistoku Engleske. Ipak, upozorio je da nije siguran da snimak zaista pripada ubici.
Policija je ipak veliki deo istrage usmerila upravo prema ljudima s takvim akcentom. Godinama kasnije uhapšen je pravi ubica, Piter Satklif, koji nije imao naglasak sa snimka. Tek više od dve decenije kasnije DNK analizom utvrđeno je da su pisma i snimci bili podvala jednog čoveka iz Sanderlenda. Time je potvrđeno da je fonetička analiza bila tačna, ali da je analiziran pogrešan govornik.
4. Jedna nijansa u izgovoru sa velikim posledicama
U ovom slučaju spor se vodio oko samo jedne reči. Francuski lekar grčkog porekla tvrdio je da je rekao „can’t“ („ne možete“), dok je policija bila uverena da je rekao „can“ („možete“).
Problem je nastao zato što je govornik imao izražen strani akcenat i redovno izostavljao završni glas /t/, koji upravo pravi razliku između te dve reči. Čak su i stručnjaci tokom slušanja teško mogli da razlikuju šta je zapravo izgovoreno. Zbog toga je urađena detaljna akustička analiza samoglasnika. Merenjem njihovih frekvencija utvrđene su suptilne razlike koje ljudsko uho gotovo ne može da registruje. Na kraju se pokazalo da je lekar zaista izgovorio „can’t“, čime je potvrđena njegova verzija događaja.
5. Krađa Enigme
Kada je iz muzeja u Blečli parku ukradena čuvena mašina „Enigma“, policija je raspolagala pismima i audio-snimkom koje je poslao počinilac. Na osnovu snimka prvobitno se verovalo da govornik ima južnoafrički naglasak. Međutim, analiza je pokazala da je taj akcenat namerno imitiran.
Stručnjaci su zaključili da se iza maske zapravo krije britanski govornik. Taj podatak značajno je suzio krug osumnjičenih i pomogao istrazi. Kasnije je identifikovan trgovac antikvitetima iz Midlenda koji je priznao da je autor i pisama i snimaka.
6. Pretnje kompaniji Pan Am
Krajem osamdesetih godina avio-kompanija Pan Am primala je telefonske pretnje, a jedan muškarac iz Njujorka našao se pod sumnjom. Forenzički sociolingvista Vilijam Labov analizom govora primetio je nešto neobično – osoba sa snimka nije govorila njujorškim, već bostonskim naglaskom. Svoje zaključke potkrepio je fonetskim transkripcijama i akustičkim merenjima, nakon čega su i drugi stručnjaci potvrdili njegove nalaze.
Sud je prihvatio mišljenje eksperata i zaključio da glas sa snimka ne pripada optuženom. Zahvaljujući tome, osumnjičeni je oslobođen.
7. Klonirani glas i prevara vredna milione
Početkom 2020. godine bankarski menadžer u Hong Kongu primio je poziv za koji je bio uveren da dolazi od direktora kompanije sa kojom je sarađivao. Glas je zvučao potpuno autentično, a pozivalac je tražio hitne transfere novca zbog navodne poslovne akvizicije. Menadžer je, verujući da razgovara sa stvarnom osobom, odobrio transakcije vredne desetine miliona dolara.
Tek kasnije otkriveno je da je korišćena tehnologija za kloniranje glasa zasnovana na veštačkoj inteligenciji. Prevaranti su uspeli da oponašaju direktorov glas toliko ubedljivo da nisu izazvali sumnju. Slučaj je pokazao koliko su savremene tehnologije promenile izazove sa kojima se suočavaju forenzičari i koliko je danas teško razlikovati autentičan glas od digitalne imitacije.
8. Prepoznavanje glasa u srpskoj sudskoj praksi
I u domaćoj sudskoj praksi postoje slučajevi u kojima su svedoci identifikovali osumnjičene na osnovu glasa, bez uključivanja stručnjaka za fonetiku.
U jednom predmetu oštećeni je među više osoba prepoznao okrivljenog sa „90 odsto sigurnosti“, oslanjajući se i na izgled i na glas. Sud je takvo prepoznavanje prihvatio kao zakonit dokaz.
U drugom slučaju radilo se o telefonskim pretnjama. Odbrana je tvrdila da nije dokazano da je okrivljena osoba zaista bila pozivalac, između ostalog zato što nije sprovedena stručna analiza glasa. Sud ipak nije smatrao da je to dovoljno za osporavanje dokaza i presuda je ostala na snazi.
