Fiksni telefoni su produkt nekog drugog vremena, a s nostalgijom se sećamo svi koji smo ih koristili jer ih je pratio niz zanimljivosti. Osim toga što su roditelji mogli da zaključaju brojčanik, ili toga što su mnogi imali dvojnike, pa nikada ne znate koliko ušiju prati vaš razgovor, kada biste nekoga zvali, morali biste da pratite čitavu etikeciju predstavljanja i traženja konkretne osobe. Često se, meni bar, događalo da, kada se jave otac ili majka mojih prijatelja, pomislim da su to oni sami. Ako ste razmišljali o tome, vrlo lako bi vas to odvuklo u ono pitanje da li i svojstva glasa nasleđujemo i zašto u takvim situacijama ne razlikujemo glas odrasle osobe od glasa njegovog deteta. Takva, a i brojna druga pitanja postavljaju stručnjaci u raznim oblastima, mada je ovde najvažnije pitanje identifikacije govornika.
Može li glas da otkrije identitet?
Kada pomislimo na forenziku, najčešće zamišljamo otiske prstiju ili DNK analize. Međutim, i ljudski glas može da postane dokaz. Tako postoji posebna forenzička disciplina koja se bavi svojstvima glasa – forenzička fonetika kako bi moglo da se utvrdi ko govori na konkretnom snimku i da li je snimak autentičan, ali i u kojoj meri svedom prepoznaje osobu koja je izgovorila određene reči u nekom kontekstu.
U svetu se takve analize već decenijama koriste u sudskim postupcima, dok razvoj veštačke inteligencije i novih tehnologija otvara potpuno nova pitanja o tome koliko je glas zaista jedinstven, a pogotovo da li i u kojoj meri treba koristiti nove mogućnosti kloniranja glasa. Što se mobilnih uređaja tiče, kada razgovaramo telefonom, ne samo da se gubi deo zvučnog spektra već mnogi ljudi nesvesno povise glas. Istraživanja su pokazala da telefonski prenos može značajno da promeni određene akustičke karakteristike glasa, što dodatno komplikuje forenzičku identifikaciju.
Glasovni otisak – nevidljivi potpis
Kao što svako ima jedinstven otisak prsta, tako poseduje i svojevrsni „glasovni otisak“. Boja glasa, intonacija, ritam govora, izbor reči, dijalekat i poštapalice stvaraju prepoznatljiv obrazac koji nas čini u određenoj meri različitima od drugih govornika istog jezika. Upravo zbog toga forenzički lingvisti ne analiziraju samo ono što je izgovoreno već i način na koji je nešto rečeno.
Ipak, glas nije nepromenljiv – menja se pod uticajem emocija, stresa, bolesti, okruženja i tehnologije, što identifikaciju čini znatno složenijom nego što na prvi pogled izgleda.
Dok čovek čuje frekvencije od približno 20 do 20.000 herca, delfini registruju zvuke i do 150.000 herca. To znači da veliki deo zvučnog sveta za njih postoji, a za nas je potpuno nečujan.
Zašto ljudsko uho nije nepogrešivo?
Iako smo često uvereni da možemo lako da prepoznamo nečiji glas, istraživanja pokazuju da pamćenje glasova brzo slabi. Već nakon nekoliko nedelja tačnost prepoznavanja značajno opada, a nakon nekoliko meseci postaje veoma nepouzdana. Zbog toga se svedočenja zasnovana isključivo na prepoznavanju glasa posmatraju sa oprezom.
Istraživanje psihološkinje Mekgi pokazalo je da ljudi nakon samo nedelju dana prepoznaju glas sa oko 80% tačnosti. Posle mesec dana tačnost pada na 57%, a nakon pet meseci na svega 13%. Drugim rečima, naše sećanje na glasove bledi mnogo brže nego što mislimo.
Istovremeno, ljudski mozak poseduje fascinantnu sposobnost da izdvoji poznat glas čak i u bučnom okruženju. Forenzičari ovaj fenomen proučavaju jer to znači da uho ne registruje pasivno sve zvukove oko sebe već stalno filtrira informacije i bira šta će da obradi. To navedenu oblast čini jednom od najzanimljivijih tačaka susreta lingvistike, psihologije i forenzike.
Spektrogram – kada glas postane vidljiv
Jedan od najvažnijih alata savremene forenzičke fonetike jeste spektrogram – vizuelni prikaz zvuka koji omogućava da se glas doslovno „vidi“. Na njemu se istovremeno prikazuju vreme, frekvencija i intenzitet govora, pa stručnjaci mogu da uoče detalje koje ljudsko uho često ne registruje.
Nekada se verovalo da spektrogram predstavlja svojevrsni „otisak glasa“, jedinstven za svaku osobu poput otiska prsta. Danas se zna da identifikacija govornika ne može da se zasniva samo na jednom instrumentu, ali spektrogram i dalje ostaje jedno od najmoćnijih sredstava za analizu glasovnih karakteristika, proveru autentičnosti snimaka i otkrivanje suptilnih razlika među govornicima.
Tehnologija može da prevari i stručnjake
Savremeni softveri danas mogu da analiziraju glas do najsitnijih detalja, ali i da ga verno reprodukuju. Tehnologije kloniranja glasa omogućavaju da računar generiše govor koji zvuči gotovo identično kao glas konkretne osobe. Ono što je nekada pripadalo naučnoj fantastici danas se koristi u filmovima, marketingu i industriji zabave. Međutim, ista tehnologija može da posluži i za prevare, manipulacije i stvaranje lažnih audio-dokaza, zbog čega pitanje autentičnosti glasa postaje važnije nego ikada.
U dokumentarnom filmu o Entoniju Bordejnu korišćena je tehnologija kloniranja glasa kako bi publika čula rečenice koje on nikada nije izgovorio. Taj slučaj izazvao je globalnu raspravu o etici i granicama veštačke inteligencije.
Granica između dokaza i etike
Koliko zaista možemo da verujemo u sadržaj jednog audio ili video snimka, pogotovo u eri digitalnih tehnologija? Brojna pitanja u tom smislu mogu da se postave, počevši od toga da li je nastao uz pristanak osobe koja govori, da li je montiran ili veštački generisan, i slično. Upravo ta pitanja danas predstavljaju jedan od najvećih izazova forenzičke fonetike.
Savremena praksa pokazuje da nijedna analiza glasa ne može da pruži apsolutnu sigurnost, već samo određeni stepen verovatnoće. Zbog toga se od stručnjaka ne očekuje samo tehničko znanje već i visok nivo etičke odgovornosti. U vremenu kada je moguće klonirati nečiji glas za svega nekoliko minuta, granica između dokaza i manipulacije postaje tema od izuzetnog društvenog značaja.
