Svako bar nekad u životu zaobiđe istinu, ulepša je ili uvije u oblik lep za uho da bi sam ispao bolji ili da bi ublažio reči koje drugoga mogu da povrede, iako se kune da nije tako. Ponekad jednostavno ne želimo da drugi znaju šta su nam stvarne namere. Lažemo češće nego što volimo da priznamo – da sačuvamo obraz, izbegnemo neprijatnost ili jednostavno ulepšamo sopstvenu verziju događaja. Problem nastaje kada se iza poruke krije nešto više od bezazlene „bele laži“, a reči, baš kao i otisci prstiju, ostavljaju tragove koje je teško potpuno sakriti. Tu na scenu stupa forenzička lingvistika – disciplina koja nastoji da identifikuje ko je šta rekao, šta je zaista mislio i da li je poruka autentična ili je neko pokušao da prekroji istinu po svojoj meri. A to me posebno oduševljava – činjenica da i svojim rečima ostavljamo trag.
Koliko bi onda ljudi ućutalo ili bar opreznije govorilo, koliko bi duže promišljalo o svakoj reči koju će nekome da uputi, koliko bi njih mnogo više u komunikaciju uključilo uši, a ne usne – pitanje je na koje će možda moći da se odgovori kada takvo bolje vreme dođe.
Što se onoga što bi stručnjaci mogli da kažu tiče, pre svega treba navesti da je forenzička lingvistika disciplina koja proučava jezik u pravnom i kriminalističkom kontekstu. Njena osnovna uloga je analiza pisanih i govornih tragova radi identifikacije autora, utvrđivanja autentičnosti poruka, tumačenja značenja spornih iskaza i procene namera njihovih autora. Polazeći od definicije jezika Ranka Bugarskog kao sistema znakova koji omogućava čoveku društveni i unutrašnji razvoj i koji se realizuje u komunikaciji među ljudima, može se zaključiti da forenzička lingvistika koristi biološku, psihološku i sociološku dimenziju jezika kako bi otkrila informacije važne za istrage i sudske postupke.
Kao deo primenjene lingvistike, ona analizira sintaksičke, fonetske, morfološke, leksičke i stilske osobine jezika. Njen cilj je identifikacija autora poruke, ali i utvrđivanje njegovih karakteristika, porekla, obrazovanja, komunikacijskih navika i mogućih namera. Izbor reči, gramatičke greške, dijalekatske osobenosti, stil pisanja ili govora često predstavljaju jedinstven „jezički otisak prsta“ koji može da poveže osobu sa određenim tekstom ili izjavom.
Metode forenzičke lingvistike primenjuju se u krivičnim istragama, sudskim procesima i policijskim ispitivanjima. Posebno su značajne u analizama anonimnih pretnji, ucena, oproštajnih poruka, audio i video snimaka, kao i u proceni pouzdanosti iskaza svedoka, osumnjičenih i veštaka. Lingvistička analiza može da pomogne i u utvrđivanju regionalnog porekla govornika ili tumačenju dvosmislenih zakonskih i ugovornih formulacija.
Vremenom je oblast prevazišla okvire policije i sudova. Danas se forenzička lingvistika koristi i u građanskim parnicama, sporovima oko autorstva, slučajevima plagijata, povrede autorskih prava, sajber nasilja, uznemiravanja na internetu i otkrivanja lažnih identiteta na društvenim mrežama. Zbog toga se često povezuje sa drugim forenzičkim disciplinama, kao što je sajber forenzika, ali se razvijaju i njene poddiscipline, poput forenzičke fonetike i akustike, čiji je cilj identifikacija govornika na osnovu glasovnih snimaka.
Za začetnika moderne forenzičke lingvistike smatra se švedski lingvista Jan Svartvik, koji je još 1966. godine analizirao sporne izjave u jednom slučaju čoveka pogrešno osuđenog za ubistvo, nakon čega je svoja zapažanja objavio 1968. godine u studiji „Evansove izjave: slučaj za forenzičku lingvistiku“, koja se smatra početkom razvoja ove discipline.
Iako među stručnjacima ne postoji potpuno jedinstvena definicija, većina se slaže da forenzička lingvistika predstavlja spoj jezika, prava i kriminalistike:
- Džon Olson određuje je kao dodirnu tačku između jezika, zločina i prava.
- Dejvid Kristal definiše je kao upotrebu lingvističkih tehnika u krivičnim slučajevima u kojima jezički podaci predstavljaju deo dokaza.
- U Blekovom „Pravnom rečniku“ opisuje se kao analiza gramatičkih, sintaksičkih i pravopisnih karakteristika tekstova radi identifikacije autora,
- dok se u domaćem „Leksikonu kriminalistike“ govori o lingvističkoj analizi teksta nepoznatog autora.
- Mnogi američki stručnjaci ovu oblast nazivaju jednostavno „jezik i pravo“ (language and law).
Forenzička lingvistika predstavlja, kako je istakao profesor Olson, dodirnu tačku između jezika, zločina i prava jer analizira jezičke tragove kao važne dokaze u istražnim i sudskim postupcima. Jezik je istovremeno sredstvo kojim se pravo oblikuje i ostvaruje, pa preciznost njegovih formulacija direktno utiče na tumačenje i primenu zakona. Razvoj te discipline moguć je samo kroz blisku saradnju lingvista, pravnika, istražitelja i sudskih veštaka koji zajednički rade na rasvetljavanju slučajeva. Od najranijih vremena do digitalnog doba, promene u društvu menjale su i oblike kriminala, stvarajući stalnu potrebu za novim metodama otkrivanja i dokazivanja. Zato forenzički lingvista danas ima važnu ulogu u povezivanju jezika i prava, pomažući da se iz načina na koji ljudi govore i pišu izvuku informacije ključne za utvrđivanje istine.
