Život jeste i posao, i hrana, i odmor, i prijatelji, i porodica, rutine koje sami ustrojimo i posle ih se pridržavamo kao pijan plota. Ali ono od čega rastemo su snovi. Svi govore o tome koliko je važno, ne noću, nego budan zamišljati njihovu realizaciju i uživati u tome. Još u starom veku pesnik Ovidije pitao se koliko malo dečjih snova ostvari odrastao čovek, a ja sve češće razmišljam o tome da li ih se uopšte sećam jer bih se pre petnaest godina mogla zakleti da nikada neću biti ovde gde sam sad. Skoro nijedan tadašnji san nije se ostvario, ali jesu drugi, ko zna čiji, i putevi kojima nisam pošla pojavili su se, i to skoro uvek iz hobija.
Ne mogu da se setim gde, ali na nekoj Instagram strani naišla sam na deo nekog posta u kom se navodi da ljudi raznim aktivnostima ne mogu da popune prazninu, ili čak da su aktivni i angažovani društveno jer nemaju ništa drugo. Naravno da su se u komentarima nadovezivali pametnjakovići s objašnjenjima kako je dovoljno biti kod kuće s najbližima, a sve drugo je bes, ludost ili tuga. Zašto nije u redu i jedno i drugo ‒ kad ti se sedi kod kuće, sedi brate mili, kad ti se ide, uči i luta, samo napred. Oba su poželjna, oba su ispravna, oba su kako treba kad sami to želimo.
Porazilo me je to što iko, a naročito psiholog (jer mislim da je bila takva stranica) smatra da to što neko upiše kurs jezika, tečaj plesa ili poseti radionicu kuvanja znači samo da je usamljen i lunja tako prazan, pogotovo ako je žena. O, koliko su samo krive žene koje ne sede kod kuće nego ih, eno, u pozorištu, u školama, na plesnom podijumu ili za slikarskim stalkom, a ipak su sve kućne poslove završile. Kako to da nije pomislio da je ta osoba radoznala i aktivna, puna živosti, voli da uči? Jer ja sve to mislim o ljudima koje sam srela na plesu i na slikanju, na svakom putovanju i na svakoj radionici koju sam posetila, pri čemu uopšte nema razlike da li su oženjeni/udati ili singl, da li su zaposleni ili se tek traže, koliko godina imaju, vezuje ih samo jedno ‒ želja za učenjem i druženjem.
Ko god je odlučio da nešto novo nauči i da druge ljude upozna na drugačiji način, sigurno nije nezainteresovan, glup, pun mržnje i usamljen, naprotiv. Lutalice izuzetno cenim, sve te koje umori sedenje na kauču, dolazak s posla i rutina svakog dana, i onda jednostavno uplate vožnju kajakom kroz Beograd, skoknu do Rajačkih pimnica čisto da vide o čemu se čudnovatom tu radi ili organizuju pešačenje s prijateljima od podnožja Avale do vrha da bi uveče (potpuno besplatno) gledali kišu meteora. Otkud ideja ikome da je neko takav usamljen, ljut na život, ogorčen ili prazan? A čak i da jeste sve to, zašto onda ne pomisle da pronalazi baš dobre načine da se s tim bori i postane bolji čovek, svakako bolji od tela koje gleda TV ekran i nikada ne pokuša ništa novo.
Sećam se, dok sam još studirala, na jednom okupljanju kod kumova, koje inače mnogo volim i cenim, rekla sam da ću sigurno upisati španski kad-tad, doduše preskočila sam da to nisam uradila u vreme studija jer nisam imala novca. Kum se grohotom smejao tvrdeći da kad jednom budem počela da radim, neću imati vremena ni za šta i da nema šanse da to ostvarim. Bila sma i zbunjena i smanjena na makovo zrno a da nemam pojma u čemu sam pogrešila. I to je ono porazno na Balkanu ‒ vera da se sticanjem diplome završava svako učenje, da si ogroman posao završio i sad samo živiš neku rutinu (a zašto bi življenje isključivalo učenje, pojma nemam).
Od druge osobe, kada sam konačno sa 30 godina upisala španski i trčala na časove posle osmočasovnog radnog vremena, dobila sam konstataciju (ne znam da li je pohvala ili pokuda) „ti voliš da ti je dan ispunjen, a ja volim sve natenane i duge pauze”. Ali, i ja volim duge pauze, i ja jedva čekam da lenačarim s najbližima i uvek stignem i to, ali i da makar dva puta u toku nedelje idem samo za svojom željom i radim nešto što me ispunjava, kao i da imam aktivnosti (da, kretanje je vrlo važno). Znam da je cimanje, umorna sam, otekli su mi zglobovi, ne osećam se lepom, nervozna sam zbog porodičnih problema, ali idem tamo gde me radoznalost vodi jer se tako vraćam sebi, ja sam ja, pretvorim se u pokret kista, u svoj korak i izvijanje tela, i uživam i smejem se i podelim nešto s potpuno nepoznatim ljudima, i oni sa mnom.
Uprkos takvim smehovima i negodovanjima, uvek sam nastojala da zadovoljim svoju glad za onim što me budi, i imala sam podršku za to od roditelja. Ako smo brat i ja hteli nešto da treniramo, učimo ili negde da odemo ‒ odgovor je uvek bio može. To je bila jedna od stvari u kojoj sigurno nisu omanuli.
- Najduža i najsnažnija strast u meni sigurno su putovanja. Sve će vam reći to što mi je omiljena igra kad sam bila mala bilo to da pokupim jastuke (kao kofere) i lutke i zamišljam da idem negde. Najradosnija sam kad je moja kuća na leđima, vetar povoljan, a ja lutam. Sve od momenta kada biram gde ću i s kim ću, dok istražujem šta se sve ima videti tamo, a onda pakujem pred sam polazak (jer ja nisam ažurna) i stižem do autobusa ili aviona, do konačnog trena kad spuštam stopalo na novo tlo, nikad mojom nogom ugaženo, i svi oni dani, kojih ću se sećati do tančina, sve, apsolutno sve, pa i nepredviđene okolnosti, kao što je da prevoz od aerodroma do smeštaja ne dođe, da je poslednji autobus davno otišao ‒ obožavam!
- Svašta sam usput probala ne kao želju da postanem profesionalac nego da iskušam sebe i vidim da li mogu, da li mi je inetersantno, pa možda nastavim time da se bavim. Između ronjenja, streljaštva, kajaka, najduže sam se zadržavala na plesu. Tri godine folklora u osnovnoj školi, dve godine plesne škole Vračar, povremeno vraćanje salsi tokom studija i kasnije, i onda još godinu dana na salsi i baćati. Ples je dobar izraz za sve ono što u reči i boje ne možete da okujete. Ples je i guranje tela do onih granica do kojih sigurno ranije nije došlo jer treba da smo za korak senzualniji nego inače.
- U poslednje vreme zainteresovala sam se za slikanje. Znam da neću naprasno postati vrhunski umetnik, ali onda kada se mozak i ruka povežu u jednom nastojanju, misli ćute, telo se odmara, ja sam zadovoljna.
I kad sam birala prijatelje i kad su mi se dopadali pripadnici suprotnog pola, uvek je to bilo zbog one neobične strasti koju pokažu prema bilo čemu u životu. Oduševi me kada vidim da neko s pažnjom i posvećeno nešto radi ‒ od kuvanja do trčanja ili slikanja. Muslim da su to ljudi koji ne odustaju od sebe, i to onda kada je najteže. Da li zaista to što neko ide na treninge redovno godinama, prelazi nivoe u učenju jezika ili se usavršava na nekom kursu znači da je samo dokon, pa nešto popunjava, ili ipak da je samo spreman da i onda kada je umoran od svakodnevnog posla, pregažen obavezama, boli ga kičma, ima migrenu, nije mu ni do čega, jednostavno dođe na još jedan čas jer ljudski, zdravo, samo želi da se zabavi i usput nauči nešto novo, a samo još jedan plus je i svako novo lice koje na tom putu sretne, koje je jednako radoznalo kao on?
