Da li sam dobra u pisanju? Ni posle toliko godina ne želim nešto decidirano da tvrdim, što ne znači da nisam svesna vrednosti onoga što radim. Pa, napisala sam na kraju (ne znam zašto sam imala poriv da zapišem to ,,na kraju’’ kad nisam tu ni stvaralački ni životno, ili se bar nadam) prvi priručnik o forenzičkoj lingvistici (ili nešto nalik tome) u našoj zemlji. Mozak je tu, volja je tu, i neka čudna potreba. Znaju kakav je to osećaj oni koje isto tako svrbe prsti i opsedaju ideje, koje se onda naprasno izliju na papir i čekaju konačno uobličenje. Na to ne može da se utiče.
Da li je odabir zaposlenja uticao na to? Sasvim moguće, ali nije presudno. Kažu da ono što je tvoje – naći će te da se i ne trudiš. Da sam se oslonila na to, nikada ništa ne bih pokušala jer mi ništa nije dolazilo ni prirodno ni vradžbinama. Za sve sam morala da zasučem rukave i da učim i trudim se, pa vidim koliko sam dobra u tome. A nije da sam u nečemu izvanredno dobra, to je moj zaključak, ali imam volju, uporna sam i posvećena. Volim da učim i istražujem, to je to.
Kao i mnogi vršnjaci, zamišljala sam ko ću biti kad porastem, pa i smišljala razne igre koje su pratile te želje, ali verujem da se nijedna ne može uporediti ni sa čim što smo postali danas. Ipak, tada sam svuda sa sobom nosila sklepani dnevnik i mučila mlađe drugare lekcijama koje ni sama nisam savladala. S druge strane, volela sam i vukljanje lutki na putovanja. Izgleda da u najranijem detinjstvu svi pokazujemo tačno ono što želimo, ali posle smer zadaje okolina i neke druge potrebe jer su mnogi preusmereli te dečje igre u nešto potpuno drugo ili ih izgleda nije našlo ono što je njihovo, kao ni mene.
Nekako prirodno kad se ide na „nastavničke fakultete” jeste da sledi zaposlenje u školi, a moje je bilo u jednoj srednjoj školi sa ekonomskim i pravnim usmerenjem. Reklo bi se da sam dečji san ostvarila. U toj školi javila su se i prva razočaranja, i prvi znak da nisam prepoznala i volela samu sebe toliko da mogu da kažem da to nije bilo za mene. U manjoj meri ista osećanja lomila su me i u svakoj narednoj školi u kojom sam bila na zameni. Težina stalnih rastanaka sa kolegama i đacima, nemogućnost napredovanja i promena, ali i stalno jedni te isti problemi za koje, čini se, ni nadležni ni učesnici u obrazovnom sistemu nemaju rešenje – nagnali su me da prvi san brzo i napustim. Bilo mi je stvarno dosta, bila sam nervozna, tužna i nezadovoljna. Bilo je mnogo skrivenih suza jer me je sve pogađalo, sve me je lično doticalo i polako udaljavalo od svoje suštine, tela i uma, čak i kad učenici ne nauče iako sam redovno držala dopunsku! Jedina srećna okolnost, bar iz ove perspektive, bila je to što je šest godina trajala zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, pa i u školama, a tada mi je to izgledalo kao urota viših sila da opet ne uspem u nečemu.
Udar sa stvarnošću bio je otrežnjujuć jer posao nastavnika nije čitanje knjiga i razgovor sa decom o tome, uvežbavanje gramatičkih pravila i lepog govora, nego pisanje beskrajnih izveštaja i raspravljanje o administrativnim procedurama, a najviše ko je u pravu. Uz to, brojni privatni problemi učenika koji se prenose u školske klupe, što se najviše otkrije dobijanjem razrednog starešinstva, samo je dodalo soli na već otvorenu ranu, uz moj veliki problem ‒ bolest oca. Izgledalo je kao da se dani gužvaju i preplavljuju jer se sve svodilo na bolnicu ‒ suze ‒ problem u školi ‒ suze ‒ brigu ‒ sumnju ‒ strepnju, i nikada kraja svemu tome. Tada mi je izuzetno pomoglo pisanje. Bilo je dana kada sam toliko lupala po tastaturi da su me boleli vrhovi prstiju. Tada su nastale prve, vrlo nevešte priče, koje su objavljene u Balkanskom književnom glasniku, bez neke dodatne inetervencije urednika. Zašto je smatrao da to tako treba, zašto ih nije raščerečio ‒ ne znam. Meni je značilo to što ih je samo prihvatio. Značilo mi je i to što sam baš tada, na nagovor koleginice, upisala Kurs kreativnog pisanja u biblioteci „Milutin Bojić”, sa odličnim fidbekom mentorke. Nagnala me je da nastavim da se bavim pisanjem (u isto vreme učestvovala sam u projektu Mladi dolaze Udruženja književnika). Sve su to bili vrlo oprezni pokušaji, a možda i nepromišljeni, ali su mi pomogli da nastavim dalje.
Tada sam napisala i jedan tekst na blogu Raskoljnikov o problemima mladih koji je postao viralan. Šerovan je toliko puta bez navođenja mog imena da odavno više nije moj. Taj blog sam odavno ugasila, a sadržao je tekstove na najrazličitije teme. Nisam imala nišu, tako su mi govorili. On je dokaz da je poriv bio tu, samo ga nisam razumela i dobro usmerila.
Svakako da mi je u tom periodu delovalo da je kraj sveta, a onda da baš i nije tako. Znam i da je bila hrabrost ostati bez primanja nekoliko meseci i u tome su mi članovi porodice mnogo pomogli i podržali me. Osetila sam da sam došla do zida, ali sam imala i snažan poriv da taj zid probijem. Nisam imala predstavu kako, doduše. Činilo mi se da je neki kol-centar ili privatna nastava jedino što preostaje, ali u tom momentu bilo je samo promeniti što pre postojeće stanje. Mnogp mi je nedostajao neki mudar glas jer bih, čini mi se, preskočila par godina lutanja. Slala sam biografije velikim koproracijama, ali i svakoj firmi koja je imala profil na Infostudu sa ponudom da radim bilo šta. Samo pojedini su odgovarali mahom sa rečima ohrabrenja, sve dok se nije pojavio konkurs za korektora i lektora u sadašnjoj firmi. Tako sam naučila da više ne pristajem na neke lošije uslove rada samo zato što trenutno ništa drugo nije u ponudi, ali i da sve što učim kao deo nekog novog zaduženja, kao što je bila nastava korespondencije u pomenutoj srednjoj školi, sigurno dobija svoju svrhu kasnije. I ono što sada pouzdano znam je da umem da se dočekam na noge čak i kad baš nezgodno padam 😏
Tada sam naučila i mnogo težu lekciju od svih ‒ da svoje zdravlje cenim najviše. Sav stres poveo me je na nekoliko dana u Klinički centar, odakle sam izašla bez štitne žlezde i sa doživotnom terapijom, ali i sa pitanjem da li je to sada kraj ili novi početak. Imala sam samo trideset godina i očekivala da lekari budu malo zainteresovaniji, ali nije bilo lica koje bi me uverilo da nije ništa gotovo, da ću još dobro da živim, radujem se i stvaram. Ipak, shvatila sam da, ako ja nisam dobro, svet neće da stane, ali ako sam dobro, mogu da ga pratim. Tada je moje rame za nove prve korake bila porodica. Onda kada sam donosila odluku i ostala bez sredstava, ona me je poduprla. Nijedan posao i nikakav novac ne mogu da nadomeste oči i ruke koji su uvek usmereni ka nama.
Duboko sam uverena da nema odustajanja ni kada je najteže, pogotovo ne tada. U stvari tada je najvažnije držati oči otvorene i uši načuljene jer možda baš tada polazimo u susret nečemu što može da bude naše. Pritom ne mislim na te sudbinske koještarije da te nešto nađe nego da ti isprobavaš svoje veštine i znanje i otkrivaš šta još možeš u ovom životu da uradiš. Mora se odabrati cilj i ići ka njemu uz sve ozlede usput, biti mu posvećen i istrajan, pri čemu je važno sačuvati integritet. Mnogi glasovi će dovikivati da ne treba puštati sigurnosno uže, da je nešto drugo bolje i lakše, a baš tada mora se ostati slobodan u svojim izborima. Integritet oslobađa da se čini ono što je duši potrebno, da se živi kako se želi, a ne kako se nameće.
U svakom slučaju, jednom kada sam došla do mira, kada se organizam navikao na obitavanje bez jednog svog dela, a novo radno mesto za kompjuterom, u tišini, omogućilo da se moj nervni sistem resetuje, nagrnule su prve ozbiljnije književne ideje i poznanstvo sa Sofijom iz Norules-a. Da li smatram da se tada nešto volšebno posložilo? Ne toliko, koliko sam ja cimala i vukla da promenim sve što me je ubijalo. A delovalo mi je da stvarno nije bilo potrebno da se toliko ugruvam da bih sve to naučila, ali izgleda da jeste i da mora tako. Čak i ljudi, u stvari pogotovo ljudi na tom putu naučili su me kako da se povinujem samo svojim snovima. Bilo je postojanih i srčanih, ali bilo je i malodušnih, koji se rukovode onim „ćuti, dobro je dok i ovoga ima”. I od jednih i od drugih naučila sam mnogo ‒ da manje budem glasna, a više da slušam, i manje da lično shvatam, a više da staloženo prihvatam i kritiku i pohvalu.
Da li su lični afiniteti uticali i na odabir studija i svako kasnije pisanje? Da, svakako. Člansku kartu biblioteke imam od 1. razreda osnovne škole, pri čemu je najduže opstala u biblioteci na Konjarniku. Zato je prirodno došao društveno-jezički smer u VI beogradskoj gimnaziji, a onda i Katedra za srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću. Velika je mogućnost pritom bila da omanem pri odabiru da me profesorka srpskog nije uputila u to da postoji nekoliko vrlo sličnih, a ipak toliko različitih grupa za književnost. Bila je i toliko posvećena da obrati pažnju na ono što volim, uz reči koje nikada neću zaboraviti: „Jedva čekam da čitam ono što budeš objavila.” Sada znam da su ti usputni gurui i podstrekači naših snova izuzetno važni, iako je nekad teško prepoznati ih i zaista čuti šta nam poručuju.
Sve ove godine samo ljubav prema knjigama je bila stalna, moja želja i potreba za njima – da čitam, sanjam i smišljam. I u školi, i na fakultetu, i posle, između časova, sastanaka i besmislenih izveštaja, piskarala sam po planovima za časove i ostavljala to za neka bolja vremena, ne shvatajući da je to moj način da živim. Pisanja ne mogu da se oslobodim čak ni kada želim. Svako lice koje me susretne dok idem gradom, komentari koji mi zazveče u prolazu, sve me vodi u neku priču koja će biti samo moja, sve je motiv, i sve je zaplet. Pišem dok se vozim tramvajem (nikada u busu) ili kuvam, zapisujem u telefonu (hvala izumitelju na Samsung Notes-u) ili po nekim papirićima, živim dok pišem.
