Nisam imala Instagram do pre godinu dana jer mi jednostavno nije bio potreban, čak sam i FB profil nekoliko puta ugasila. A onda sam objavila knjigu i po savetu urednice otvorila i taj profil da bih svoj rad predstavila. Nisam mogla da se osvestim šta sve na Instagramu postoji! Da iko odabere jedno deset edukacija, onlajn-treninga i raznih drugih instrukcija za život i savlada ih u roku od tri meseca, postaje novi, ultimativni čovek. A da masovno počnemo da verujemo svakom obećanju koje novi lekovi, nove rutine i novi pogledi na svet nude, civilizacija bi naglo uznapredovala preplavljena savršenim ljudima, ili bar skoro savršenim. No, na (ne)sreću, čini se da su ljudi nepopravljivi.
Nasuprot sve te priče o snazi, otporu, trudu, afirmacijama, borbi i neodustajanju ni kad je beznadežno, stoji i ono da smo ustrojeni baš tako da jednostavno u nečemu nećemo uspeti, kao što u nečem drugom hoćemo. Ako je mudrost stisnuti petlju i pokušati i onda kada više nema nikakvog smisla i snage, možda je mudrost isto tako prepoznati i kada treba da se odustane. Treba učiti od malena da realno odmeravamo svoje snage i umeća, i da dobro procenimo koliko i šta možemo, kada treba da verujemo, a kada da se prizemimo. Sećam se da je bilo ili onih zajedljivih glasova ,,ma nema šanse da ti to uspe”, ,,znaš li ti koliko je to komplikovano, ni spremniji od tebe nisu mogli”, ili onih koji bez razmišljanja odvale ,,ma šta te košta, probaj”, ,,vidi, pa ako vidiš da je nesavladivo, odustani”. A košta nas i jedno i drugo – ako ne probamo, nagrnu pitanja šta bi bilo da jesmo, a ako probamo, pa ispadne fijasko – kako nismo videli da smo toliko loši u nečemu. Nedovoljno nas uče da vrednujemo sebe tako što ćemo da uvažamo i slabosti i snagu, da prepoznajemo i mane i vrline – ili je isuviše kritike ili ona izostane.
U našem društvu uspeh je količina novca, dobar auto, nekretnina na vlastito ime, brdo važnih poznanika, a nemamo svi to jer nismo bili toliko sposobni da steknemo, što je u redu, nismo ni nasledili, što je tek u redu, a nismo spremni ni da se učlanjujemo u stranku ili bandu da prečicom dobijemo šta nam treba. I onda da, činimo se luzerima. S druge strane, ako se osvrnemo na sebe od pre petnaest godina, činjenica je i da smo prilično odmakli od tadašnjih sebe, ponekad toliko da se ne prepoznajemo, a zar i to nije, ako ne uspeh, ono napredk i razvoj, što i jeste polenta našeg bitisanja ovde.
Moguće da je ono najteže da čovek shvati da nije bio predodređen za stvari kojima je težio, da se baš nikakva poruka nije krila iza neuspeha i sitnih uspeha, da su situacije dolazile s kojima se trebalo izboriti, a nije umeo ili nije smeo, i to je u redu. Najvažnije od svega je da se jednostavno treba prepustiti stihiji života jer ama baš ništa ne možemo da učinimo protiv slučajnosti koje se nameste ovako ili onako, nije to neki duh sa oblaka uredio, nije karma, gresi iz prošlog života, položaj zvezda i planeta u trenutku rođenja, ništa od toga, jednostavno okolnosti i naš karakter koji su doveli do povoljnog ili nepovoljnog rezultata.
Ako iko zna koliko koprcanje iz mreže može da boli, to sam ja. Ne birate gde ćete da se rodite ni mnogo štošta dok ne odrastete, a posle sve ide onako kako sredstva koja imate i umeća i veštine koje ste stekli dozvoljavaju. A nismo svi isti, i u tome je sva caka. Nije isto ako se neko rodi u pukom siromaštvu i nema za udžbenike, a neko u obilju, s jakim poznanstvima roditelja. Znam, neko odmah počne da nabraja izuzetke – siromašne koji su se izborili i bogate koji su propali. Ali to su izuzeci. Većina onih kojima škole nisu dostupne i kojima su udžbenici, a i sve drugo što uz obrazovanje ide – bioskopi, pozorišta, radionice, igraonice i sl. – neće mnogo odmaći odakle su krenuli jer nemaju resursa. Isto tako, neće se onaj čiji su roditelji na položajima, škole jake i moćne, a materijalni položaj siguran, mnogo udaljiti iz tog kruga, čak iako ne uči mnogo jer mu je mnogo toga dostupno. Neće se volšebno pojaviti neka moćna ruka koje će da prepozna izvanredni talenat i da ga izvuče (ili se to desi jednom u sto prilika), niti će onaj siguran i ušuškan ikad jednostavno ispasti iz takvog sveta jer je posrnuo ili nema mnogo kapaciteta za obrazovanje.
Ali u redu je biti i bezimen, ne uspeti, ostati u svom okruženju. Dobro je okušati se na raznim terenima, ispitivati svoje domete i proveravati znanje, pa makar i svaki takav pokušaj završio neostvarenjem konačnog cilja. I stvarno ne bih tu mudrovala kao na INstagramu da je sve to lekcija, i da je sve lekcija i neki putokaz jer baš i nije, ali je mogućnost da nam bude ugodnije u svojoj koži i okruženju.
Ni za sebe ne mogu reći da sam, po merilima ovog društva, uspešna u nečemu, bar kad su nagrade u pitanju.
Nisam bila izvanredan student na fakultetu, ali sam ga završila u roku, s prosečnim prosekom. Ne verujem da me je ijedan profesor zapamtio, niti su se posebno trudili oko tako nečega, a posle sam krenula standardnom rutom za svakog ko izađe sa Filološkog.
Nemam svoju nekretninu. Imam nešto što će biti nasleđe, podeljeno sa ostalim naslednicima, ali nisam zaradila i kupila ništa što će nositi moje ime.
Uz sve ostvarene relacije, ne mogu da kažem da sam ikada stvarno volela i da sam stvarno bila voljena, i to je u redu, nije bilo moje, nije pripadalo meni. Dok sam bila mnogo mlađa, izlazila čak i na mesta koja mi se ne dopadaju, a bilo mi je potrebno samo da neko pročita istu knjigu kao ja ili pođe sa mnom na svirku, i da posle pričamo o tome. Ali takvih osoba u mom okruženju nije bilo mnogo. Čak sam popustila pod pritiskom da pokažem inicijativu, i na tu inicijativu dobila negativan odogvor, i to je u redu. Bez nas takvih luzera, kako bi „uspešni” znali da to jesu, osim buljuka priča o tome kako su ih opsedali luzeri kojima su se smejali. Rano sam razumela i da ja ne ispunjavam kriterijume ovog doba, da me štošta u vezi sa tim čak i ne interesuje, što me nije navelo da se zatvorim. Ne, bioskop, pozorište, svirke, putovanja pogotovo, kao ples i slikanje, bili su sastavni deo većine mojih dana, i to sam delila sa prijateljima. Samo sam osetila trenutak kada je trebalo odustati od nekog truda i ulaganja, i jednostavno živeti. Često „ne” govori nam da nešto jednostavno nije za vas.
Nekoliko puta menjala sam posao i stručno usmerenje. Rad u školi me nije zadovoljavao i mučio mentalno, pa sam pronašla drugi – u kancelariji, kao lektor i korektor, što je prilično dosadno. Posle sam, baš zbog toga radnog mesta, počela da čitam o forenzičkoj lingvistici i da se zanosim time da je jednom predstavim i javnosti ovde, a onda sam tek onako otišla na obuku o društvenim mrežama, pa sam pomislila da bih ja mogla da imam blog, za šta mi je bio potreban i sajt. Napravila sam ga sama, na šta sam ponosna. I tu sam usput sretala ljude koji su radili isto ono što se na ovim prostorima radi odmalena: kritikuje, od onoga da je blog prevaziđena forma, ne treba nikome, do toga otkud mi ideja da baš ja, koga briga šta neka tamo Milica misli i slično. Ali, dok je kum sa ETF-a s podsmehom komentarisao „zašto u wordpress formi, to je zastarelo”, prijatelj mojih prijatelja istog obrazovanja jednostavno je ponudio da mi to sredi besplatno jer mu se dopada toliki trud. I to su momenti kada shvatite da nije ni do jačine rodbinskih veza ni do godina poznanstva, nego do časti i integriteta u ljudima. Isto tako taj momenat treba da prepoznate kao vreme kada treba da dignete ruke i pođete u suton za svojim željama, ali da se više ne javljate onima koji su se smejali i koji su vas saplitali. Oni će se smejati još jače ako vam ne uspe, pri čemu nikada neće ponuditi dobar savet ili pomoć.
Zašto je danas toliki problem biti prosečan, voditi neki mali život i biti drag i dovoljan samo bliskim ljudima? Zašto nije dovoljno znati da si pokušao nešto i da nije išlo, nisi bio sjajan u tome, u sportu, umetnosti, bilo čemu, ali znaš da si naučio neku novu veštinu i pokušao si, nisi sedeo kod kuće i čekao da padne plafon? Istraživao si i dozvolio sebi da oguliš kolena. Neće svima sve uspeti što pokušaju i neće tebi uspeti sve što pokušaš, a možda i ništa. Te etikete kako nam dolazi ono što je naše i kako nas nađe ono što je suđeno stvaraju pritisak pnima kojima nikada ništa ne dođe jer ispada da ih je neka viša sila zaturila ili joj jednostavno nisu dragi. Šta je problem u tome da jedan životni put bude ne planinska reka nego jezerce bez talasa i i virova?
