Migracije
Taman kad smo se uselili
Celom dužinom hodnika ruke su dodavale kutije sa stvarima do preseka u podnožju stepenica koje su vodile na drugi sprat. Na prvom spratu živeli smo tek nekoliko godina od kada je kuća sazidana. Drugi nikada nismo završili jer nije bilo prilike. Tako se kaže kad čovek preceni svoje mogućnosti. I tako deluje da će se ista ta prilika jednom i ukazati.
Zidovi su mirisali na svež kreč, farba na nameštaju i vratima postojano se držala, a mi dan po dan upoznavali i voleli svoj po želji namešteni kutak, dok je praznina iznad mamila snove da se razgranaju.
Koliki je ovo prostor, uzdisali su, koliko samo soba ima, čitave familije tu mogu da se smeste. Jedino su ove stepenice malo strmije, nije to dobro izvedeno.
Kum je selio svoju firmu na bolju lokaciju, pa su mu preostale neke mašine, stolovi i drugi kancelarijski materijal koji nije imao gde. I zamolio nas je da taj sprat, na čije se uređenje još čeka, popuni svojim viškom.
Svaka čast, stvarno čovek da se izgubi. A mi se stiskamo u 45 kvadrata, dobacivao je dok je krajičkom oka motrio da neko grublje ne spusti teret.
Ma, treba održavati sve to, pravdali smo se mi, a tek zagrejati – muka živa.
Do sada nismo razmišljali o tome koliko nam toga nedostaje, ugodna su nam bila naša četiri zida, i širok svet vani, koji nas je često gostio. Bilo je prijatelja i rođaka koji su se rado sretali s nama, bilo je događaja koji su to pratili. Prostor se nepredvidivo širio svakom novom misli.
Kum se duboko zahvaljivao napominjući da je to samo za par meseci, dok se firma ne uhoda, pa će doći da pokupi sve. Trljao je ruke na pomisao da će se naći neko u struci kome je sve to potrebno, a ni mi nismo zbog toga imali zašto da brinemo, stvari ionako samo tu leže, hleba ne traže.
Pet godina kasnije
Stric je unosio sam svoje stvari dok je deda vikao. Preselio se u novi stan, ali je prethodni vlasnik ostavio dosta svojih sitnica, koje stric, naravno, nije želeo da čuva. Onda se i deda dosetio da je vreme da očisti vikendicu kad se već plaća kamion, a kod nas svakako ima mesta, bar za neko vreme.
Ponovo je pokretna traka ruku prenosila komad po komad nameštaja i po neku kutiju sa knjigama i pokućstvom. Jedino što nismo znali šta ćemo sa svim tim kumovim stvarima. Firma mu se nikada nije uhodala, pa je morao da uprti svoju porodicu i nešto malo pokretne imovina čak na Novi Zeland. Od tada se nije javio. Nismo se usuđivali ni da ih bacimo ni da ih složimo bolje da ne bi posle bilo belaja, a još smo i sami slagali ponešto što nam više ne služi, naročito otkad se ukazala prilika da prvi sprat popunimo novim i kvalitetnim komadima. Odlučili smo, posle male rasprave, da nove samo poređamo preko i u praznom prostoru između. Nek svako sam raščivija posle šta je i gde ostavio.
Morali biste da zamenite ove prozore, ne dihtuju više kao nekad, pametovao je deda, ali stvarno svako može da vam pozavidi na ovolikom prostoru.
Treba srediti toliko zidova, a tek podovi koliko traže, slegli bismo ramenima, a nije lako naći novca.
Osvajala su nas putovanja i gonile dobre prilike. Nije nam bilo jasno kako nam je promakla takva nepotpunost u sopstvena četiri zida, a uvek smo im se vraćali. Doduše, odavno nismo krojili planove za adaptaciju drugog sprata, stvarno nismo.
Završavajte vi taj sprat kad vam kažem, opomenuo nas je, dobro će vam doći da se polako i odvajate, vreme je.
Dok smo samo slutili koje je to tačno vreme došlo, stric je brbljao kako ima neki dogovor da sve te stvari uvali nekom nevoljniku, još uvek su bile dobre, samo da se on smesti u novi stan, pa će doći i pokupiti sve, tako je obećao. I zahvalio se i namignuo da stvarno treba da razmislimo o dedinim rečima. I nije da nam nije padalo na pamet, samo su nam radničke plate oduzimale zamah za neke prevelike poduhvate.
Sedam godina kasnije
Šteta za ovoliki prostor da je vlaga nagrizla sve, morali biste to nečim da sprečite.
Ćutimo pristojno jer znamo.
Ali ovoliko soba, stvarno bi čovek tu mogao da se razbaškari, samo šteta što nije pogled na grad, malo je zabačeno.
Tako se i nama pričinilo, posebno zato što su nas, kako vidimo, baš teško pronašli i ovi rođaci u nevolji. Tetka je prodala stan jer je rešila da podeli i obezbedi, koliko može, svoje troje dece. I stvarno su nas preterano blagosiljali što imaju gde da ostave stvari dok se ne skuće.
Boja na našem nameštaju odavno se istanjila, parket izakao, belina zidova postala cigaret žuta, a mi mnogo stariji nego onda kad smo poletno naselili prvi sprat. Nismo se mnogo mešali dok su nosači iz kombija parkiranog pred ulazom iznosili kutije nabijene odećom, fotelje i stolove, kuhinjske ormariće i police. Pitali smo se samo ima li šanse da nam bar te kutije ostave jer se nadamo i mi jednom da spakujemo šta je preostalo, bez sve te starudije na spratu.
Tetka je pratila kretanje svakog komada da se nešto ne zagubi, ali je ukopao prvi pogled na naš, tuđim stvarima opremljen, drugi sprat. A mi smo pitali i kuma i strica (samo dedu nismo jer je umro pre par godina), rekli su da nije važno ako se nešto i ošteti. Kum je sa Novog Zelanda otišao ipak u Ameriku, življe je i za decu bolje, a stricu je bilo tesno i u novom stanu, pa je iskoristio poziv ženine sestre da pokušaju u Kanadi.
Koliki prostor, vidi samo koliko je toga ovde nabijeno, uzdisali su i nosači i tetka.
Gledali smo kako nestaju prozori iza brojnih kutija, a prolazi bivaju toliko zakrčeni da smo bili prinuđeni da zamolimo da pažljivo ređaju stvari tako da možemo da reagujemo ako krov počne da prokišnjava. Možda bismo ponekad i da provetrimo.
Baš možete da se baškarite, jedino je, pretpostavljamo, problem za kupovinu kad ste ovako daleko od glavne ulice, zaključio je tetkin sin, ja, brate, volim da čim otvorim vrata bane grad. Obožavam kad me buka ponese.
Dobro je i za kičmu i za kilažu da se malo prepešači. Ovde su ulice široke, a vazduh svež, ne tako stisnut kao između zgrada, bar nam se tako činilo. Nikada u stvari nismo ni pomišljali da zagrljaj sveta nije dovoljno širok za predgrađe.
Ne smeta nam stvarno, vajkali smo se, odavno smo se saživeli sa svim.
Vrlo rado primamo goste. Posle ih uvek ispratimo do kapije. Kada nam ostave nešto više od zagrljaja i lepe reči, verujemo da će doći još koji put. A kad se ponekad popnemo na naš nezavršeni sprat, setimo se stvari koje su potpuno zakrčile sve otvore i prolaze, a nisu naše, nego nekih ljudi koji takođe odavno nisu naši. Ionako nije važno jer drugi sprat niti koristimo niti planiramo da to činimo skoro. Dobro je da imamo toliko prostora za sebe.
