Glas
Kako smo juče poletno uleteli u svađu, a svađa u prinudnu tišinu, tako sledećeg jutra više nisam mogao da govorim, a nisam se prehladio. Poučen reklamama s televizije i receptima svojih starijih ženskih srodnika pokušao sam da otklonim tu prepreku u grlu. Prvo sam udahnuo dovoljno vazduha da bih mogao svom silinom da viknem. Ništa. Grgoljio sam mlaku vodu skoro petnaest minuta. I dalje ništa. Uzeo sam septoletu na bazi žalfije i nane – ma kakvi, ni makac.
Oslonio sam se o lavabo i pogledao u ogledalo. Zateklo me kako život starošću iznenadi čoveka, pa ne zna ni kad ni gde, tek snaga je okopnila, a volja oslabila. Zagledao sam malo bolje podočnjake, corpus delicti iskustvenog viška. Ipak sam lep. Ne, stvarno sam lep ovog jutra iako sam sinoć uznemirenje gurnuo pod jastuk pre spavanja. Osmehnuo sam se sebi.
Dugo sam mislio da li da javim nadređenima da neću doći, a onda shvatio da će me ovo osloboditi bespotrebnih razgovora, ali i odgovornosti, što je s moje strane, priznajem, bilo sebično. Na kraju, po čemu se pa svaki moj dan razlikovao od ovog. Kad zazvoni sat, dok odlepljujem krmeljive kapke – ćutim. A ne živim sam! Ne, određena tela povremeno uzurpiraju moj prostor. U tišini ubacim koji zalogaj u grlo da telo izdrži put do Novog Beograda. U tišini nabacim kaput i nevoljno krenem. Uvalim se kroz laktove i namrgođena lica na sedište do prozora da lakše utulim sve to krčanje, šuštanje, psovanje i nadmudrivanje. Boje spolja munjevito se razlamaju i razlivaju, i tek povremeno učini mi se da jedan ja blaženo korača bilo gde dok drugi trči sa akten-tašnom u rukama, jedan je srećan u nečijem zagrljaju, a drugi se klacka do posla dugo, sa knjigom na kolenima.
Ćutećki se nadam da nikog neću sresti na onom malom delu puta od autobuske stanice do firme, pa su mi oči prikovane za stazu kojom idem. I smenu odradim u tišini jer je potpis na kraju ugovora sporazum da ću izdržati, uz pravednu nadoknadu dabome. Ćutim među radnim ljudima jer ionako nikad neće biti bolje, a svakako neće biti bolje jer ću ja nešto reći. Usne mi se ionako slepe dvostrukim slojem neke grožđane masti koju si mi ti uvalila. Morao bih brzo da pređem jezikom preko njih, a to ne traje onaj milijarditi deo sekunde koji niko neće videti. Naprotiv, uočiće svi da me se strašno kosnulo sopstveno ime prozvano da govori. No, ja o svakoj reči dvaput razmislim i kad joj drugu misao uputim – prećutim. Treba znati na čije uho da pošalješ slovo. I uputiću ga kad budeš raspoložena da čuješ.
U povratku se u autobusu neki mladić, nateran naglim kočenjem, nagnuo na starca, koji je odmah prasnuo, što je bio šlagvort da se još nekoliko dušebrižnika uključi. Ja sam opet samo zakrkljao i ispao čudan. U povišenom tonu čoveka koji mi je sedeo okrenut leđima, sa crnim šeširom šireg oboda, začuo sam svoj glas. Maestralno je ućutkao posvađane, pa su i posmatrači zanemeli. Izvijao sam se sa svog sedišta kraj prozora ne bih li uočio plagijatora. To je bio isti mekani tenor, isto naglašavanje poslednje reči! Ja! Nije bilo sile koja bi me zadržala da ga ne prodrmusam dobrano, ali se na sledećoj stanici utopio u moru onih koji su izlazili i raštrkavali se dalje. Ponovo (a sad je bilo neosporno važno) nisam dobio priliku da se objasnim i čak i izdevetam drznika. Samo gledaj i ćuti.
Ćutiš, ćutiš, ćutiš. Kad nisam tu jer nisam tu. Kad sam tu, da baš sad tako hoćeš jer si se setila smrti, jer te više nije briga i dižeš ruke po ko zna koji put i od sveta i od mene. Veruješ da je tvoja povređenost ova rascvetala tišina. Ćutim jer sam kriv i jer nisam. Ćutiš jer si kriva i jer nisi. Stavljaš kapiju ispred svog besa da ne pokulja. Ja zaključavam durenje da se izduva do sutra. Doći će vreme i da se tišina konačno razgoliti. A u šta ćemo se tad pretvoriti ne smem ni da mislim. Trajanje ćutanja proporcionalno je teretu iznova započetog razgovora. Ko će prvi?
Akvarijum
Udovica nekada uvaženog čoveka glancala je pravougaonu pregradu između kuhinje i trpezarije. Kada joj se učinilo da više nema mrlja, stavila je novo kupljeno milje, zagladila ga nekoliko puta i odozgo posadila providnu izduženu činiju. Polako je ispunjavala pomorandžama i bananama. Nije joj se dopao raspored, pa je to učinila još jednom, a zatim je uzdahnula. Setila se da su ravno pre četrdeset godina završili gradnju četvorospratnice i počeli da je ukrašavaju. Svaki sprat bio je namenjen po jednom detetu, osim prizemlja, koje su ostavili sebi. I nije mogla da se požali ni na šta stvarno. Bilo je smrti, bilo je suza, ali bogami i veselja. Odmakla se za korak i ponovo pogledala tu pregradu. Trebalo je da bude od mermera i da na njoj bude napravljen akvarijum, onaj veliki, plavi, pa da sa dna sijaju raznobojna svetla i promiču šarene ribice! I onda uživaš kao uvek kad sve završiš. I zaista, njen suprug je sve, kao i uvek, vrlo pažljivo izmerio, ali je odmah zatim buknulo pod nogama iako se sad baš i ne seća zbog čega, pa su sve odgodili.
Kad god bi pokušala da se priseti zajedničkog života, pomisao da sami upravljamo svojim kretanjem prodrla bi tako oštro u nju i ošamutila je jer, razumljivo, nije lako priznati tako teško saznanje da smo sami krivi za sve. Takav teret nema razloga i nemoguće je nositi kroz raskaljane ulice života. Zato joj je ipak bilo lakše da prigrli onu misao da se ljudi rađaju u različitim konjukcijama planeta i da su zbog toga neki lavovski preduzimljivi i strastveni, pa pogađaju svaku metu, dok su drugi spori i strašljivi, pa ostaju gde su uvek i bili – na pragu kuće gde im je još i deda živeo, radeći isto što je i on radio. Bračni par je složno, samopregornim radom i milošću viših sila hteo da prođe kroz život. I nikada nisu tražili baš ni gram više od onog što su zaslužili. U dobrim vremenima dobro im je išlo, dok naizgled savršeni sistem za vredne radnike nije pukao lako kao konac na jedvite jade uvučen u iglu, a previše zategnut. I tad su se predviđanja astrologa ubrzano ostvarivala. Neki poznanici nekako su uspevali da održe ravnotežu na zastrašujućoj akrobatskoj žici. Oni nesrećniji su padali, ponekad se i golim rukama hvatajući za nju. I samo vidiš tamo srce sa sirotim arterijama koje kao pipci hobotnice u prazno landaraju prskajući još po malo krvi, onamo mozak kao prečesto upotrebljavani sunđer za sudove. A ljudi gaze ni ne primećujući.
Zaborav je strašna stvar, mislila je udovica. Ne, ne, zaborav je savršena stvar. Ponekad promašene duše, kad nemaju zašto, izmišljaju razloge patnje. Kao da nije moguće da ti srednjoškolski prijatelj, koji je oduvek prodavao očaj presvučen u brokat, ponudi posao i onda zaboravi na platu. I da onaj što ti zdušno daje savete pogledom traži bolje prilike. Neki treći je samo čekao pauze da bi filozofirao o sebi. Dok su patnje bile male, suprug je zidao. Povremeno bi se setio i akvarijuma i doradio nacrte. Kako je vreme punilo ulice izginulim akrobatama, shvatao je da se ne može verovati stalno ni mnogo. To ni Hrist ne bi tražio od nas. Malo veruješ u ljubav, pa kad je nema ni iza sledećeg ugla – odustaneš. Malo veruješ i u zakon, ali kad ubice dobiju maksimum dvanaest godina za surovo ubistvo, kažeš sebi – verovaću u pravdu. Kako niko ne poštuje zakon godinama, okreneš se spiritualnim stvarima. A tamo samo nove žrtve, odricanja, daj, daj, daj, pokori se, pokori se, ćuti i trpi, moli, moli, moli. I ništa. I dalje si na pragu dedine kuće.
Udovica je još jednom duboko uzdahnula, obrisala sitnu suzu i poravnala milje. Bila je sigurna da bi akvarijum bio tu samo da su zvezde bile naklonjenije, da su ljudi bili plemenitiji, a njihove snage izdržljivije.
Kvaka
Stаjаo je pred metаlnim vrаtimа sa okruglom kvаkom. Nа sаmu pomisаo nа poglede koji su netremice uprti u njegа, odmerаvаju pokrete i slažu reči pažljivo u misaonu celinu, koju će zatim oceniti, gnječilo ga je nešto nа sredini grudi. Ruke su se znojile ostаvljаjući gadno lepljiv trаg, dok je bezuspešno, po peti put već, pokušаvаo dа ih otаre o pаntаlone.
Koraknuo je unazad, pa još jednom napred, dotakao ovlaš bisernu glavu kvake i ostao pogrbljenih ramena. Smotan si, užasno si smotan zato što si nestrpljiv. Lаžu ljudi kаd govore kаko nije bitno, pа kаd se okliznu, sаmo se nehаjno nаsmeju i produže dаlje. Ne veruje on dа im je svejedno. Ne može dа bude jer аko nisаm video jа ili ženа iz uglа, video je neko. I uvek će ispričati nekom, a dok je reakcije, priča će da traje.
Ustezao se na proslаvаmа, grčio i previjao pri susretima i druženjima, iako su ga prijatelji i rođaci i dalje uredno pozivali. Oboriti čаšu, ispustiti viljušku, zаmuckivаti bilo je rаvno trаgediji. Kаko će uopšte da ostаvi dobаr utisаk kаd je stаlno nespretаn?! I onda bi bio nespretаn. Pokušavao je i da napamet nauči rečenice i pokrete, verujući da je dozirano društven. A ljudi su se često sašaptavali. Tako je bilo i sa onom Anči. Zažmurio je i mrmljao neke mantre.
Najgore od svega je to što, čim bi mu se približila nepoznata lica, zakrčalo bi nešto podno srca, provrio bi želudac i dao impuls crevima da se uvrnu i tako strašno da zaurlaju iz najtamnijih dubina bića, onako kako bi i on kad bi samo smeo. Svet bi utihnuo. I evo opet isto, oseća kako gmiže kroz telo i suknuće samo ako se preda.
Fiksirao je kvaku sve dok ga bezlična vrata nisu povela u prostrani hol u školi, na vrh širokih stepenicа, nа kom je stаjаlo nekoliko izаbrаnih. On je bio među recitatorima. Osetio bi kao da ne može da upravlja visinom glasa ili kretnjama, a onda bi u trenutku kad prva reč izleti iz njegovih usta prestao da se plaši. Uživao je u ogledalima pred sobom. Zna šta je posredi – tada nije mislio!
Kvаkа je i dаlje stаjаlа pred njim, strogа i umišljenа. Zamislio je kako svojim suvim dlanom oblaže metal i bez drhtanja ulazi. Samo ako fokus stavi na stolicu, stići će do nje bez greške, a i publika će mu poverovati. Na kraju seda i govori spreman i smiren. Dotаkao je vrata skoro celim svojim telom, a ondа se nаglo okrenuo zatvarajući šaku u pesnicu. Žаmor je dopirao odnekud. Oslušnuo je pažljivije. Čuo se smeh i neke nepovezаne rečenice, dostа dаleke, ali brojne. Jeeeedаn, dvаааа, triiii, duboko je udаhnuo, izdаhnuo, a zatim ponovio: Možeš! Morаš! Zamisli kako je već sve prošlo i sutra lak šetaš gradom, a pohvale stižu. Gimnazijska profesorka psihologije rekla im je da će trenutni osećaj očaja prevazići ako razmisle da li će im to što ih muči biti jednako važno i za pet godina. Ponekad bi mu stvarno i bilo lakše.
U sekundi je pаnično cimnuo kvaku iz sve snаge, pa su se vrаtа otvorila uz tаkvu silinu dа su lupila o zid i vrаtila se tik do njegovog licа. Pred očimа mu je zatitrаlo sivilo stolicа poređаnih u krug, dok su dve tаpаcirаne, plаvih podlogа, bile izdvojene u sredini i jedаn mikrofon. Ali, stolice su bile prаzne. A jasno je čuo… I niko mu ništa nije javio… Ušao je u nemu prostoriju, ponovo čuo nepovezаne rečenice, ali s druge strane zida. Osetio je da mu je majica slepljena sa leđima i da mu postaje hladno. Razvukla se linija od uha do uha kao lepet krila oslobođenog ulova. Tek kad je izašao primetio je pored vrata pаpir nа kom piše dа je predаvаnje pomereno zа sledeći četvrtаk. Znаči, opet! Ali, dobro je dа dаnаs niko nije video. Dobro je dа nije dаnаs!
Ringišpil
Ležim na leđima raširenih ruku i nogu, kao kada pravim anđele u snegu, pa me tuđe ruke povuku da ne bih narušila odraz nebeske lepote. Samo, sad je leto, a mojoj koži je jako neugodno jer je izlagana milovanju vrelih sunčevih zraka, koji su na samoj površini zvezde oko 5.500 stepeni Celzijusovih. Kako nam je ostalo negde među onim sivim ćelijama koje prve utonu u san kad započne predavanje, ta sunčeva toplota polako jenjava dok dopire do Zemlje, a zraci se rasipaju na kojekakve slojeve atmosfere dok dođu do plaže u Pargi. Tu su taman toliko užareni da koža pocrveni, ospe se pegicama, zaboli i pokaje se kao podatna crnka posle noći sa Grkom iz ,,Kapetanove kolibe”.
Nežno ružičasto-bela, godinu dana negovana najmirišljavijim kupkama i uljastim sapunima, koža je preživela rat. So je grebala besomučno dok se telo snažnim zamasima ruku probijalo kroz gustinu mora, a sunčevi zraci je razdirali još dublje, budeći vitamin D da, kao skriveni bataljon, u odsudnom trenutku uleti u borbu i odnese pobedu. A pobeda je – tama. Skladna, ravnomerna, zgusnuta tama i uzdasi onih koji nisu imali toliko sreće. Samo blistavo nežno presijavanje bakra u beogradska predvečerja bilo je pouzdan svedok.
Raskrečenih ruku i nogu i zabačene glave ne uspeva mi da se rashladim čak ni u ritmu okreta raštimovanih metalnih krila. Čini mi se da će taj čudni ventilator-luster rignuti neku pokvarenu misao posred mog čela. Čaršav je krut i vreo, a nema se kud, sad je takva prilika, sad se tako mora dok prokletnik štuca i kašlje iznad moje glave. Psujem i dan kad ga je tu okačio lenji Grk da bi opravdao cenu sobe. Noću se krevelji mojim razrogačenim očima. Opirem se snu do svanuća jer, ako samo i za tren zažmurim. Osećam ga na svom grkljanu. Krv se rasula na sve strane, komadi mesa vire ispod modre kože, po koja koščica izletela, glasne žice se pokidale i vrcaju ostacima glasa.
Ajde, idemо, proći će happy hour, samo je dobacila moja saputnica, ugasila ventilator i zgrabila torbicu s kreveta. Lutalica srebrom šara treperavu crnu površinu. Turisti se slivaju niz šetalište, pa naglo u sporedne ulice da bi grunuli na glavni korzo. Celom dužinom prostiru se klasične taverne i tematski, a isti barovi čije boje svetle fluorescentno. Kovitlaju se graja, smeh i zaljubljeni pogledi. Te su uloge gosti verno i požrtvovano spremali. Dok se situacija odvija, prepoznaju je kao svojih pet minuta.
Šetalište je bilo omeđeno urednom kamenom ogradom, kao uostalom i sva šetališta duž mora svih gradova na moru. Samo na jednom mestu štrčao je isturen zid. Verovatno je nekad neko započeo nešto da zida, pa odustao, kao što je i u mojoj zemlji običaj, ali ostala je ploča tik iznad talasa koji se zaleću kao pomahnitale samoubice u zid. Posvećena je mladim Grcima bez para i turistima koji već trećeg dana samo dokono gledaju u mesečinom prosečenu površinu mora. Ispod su se načičkale zašiljene stene, našminkane ljigavom braon-zelenom polusasušenom travom, račićima i ježevima i ponekom svetlozelenom žabicom sa crnim mrljama po leđima.
Zveram i ja sa te stene kako se okrugli narcis ogleda i pitam neobuzdano. Na takvom sam mestu gde je, uprkos nametanju hrišćanstva, na delu iskonska sila koja je odlomila planine u daljini u titanskoj borbi, dok su nesvakidašnju boju mora morale isplakati zbog ko zna kakve neposlušnosti kažnjene nimfe. Dakle, o moćni Zevse, znam da se pitanje isflekalo cmizdrenjem miliona i izgužvalo očajnim lomljenjem ruku kroz vekove, pa bi mi najradije zalepio šamarčinu kao ćale kad zakasnim, ali očaj ne bira, i kao milijarde drugih ja upirem prstom u tebe šapćući zašto baš ja. To pitanje više ne jenjava. Puši se i u na brzini smućkanoj 3u1 kafi dok saputnica spava, i u jutarnjem prvom zamahu među još hladnjikave talase. U prženim je giricama ,,Bahusa” i u osmehu konobara sa izraženim ožiljkom na licu, kojeg u šali zovemo Al Paćino. Topi se u sladoledu od lubenice i u slanim kapljicama koje se lepe za površinu stakla mojih naočara dok motorni čamac odskakuje o površinu vode kao „žabica” koju je dete napravilo ravnim kamenom. Zuji mi oko uha. Plaši me jer mogu naprasno otići da se ne vratim nigde. Na ivici sam svemira i trčim u nepovrat. Od trnaca sam i drhtim. Jebe mi se za celinu jer celo nije srljalo u smrt. Celo je živo, a meni muče zagrljaji i poljupci, gadi mi se ruka na ramenu, nervira me naslovna strana ličnosti. Ludim i što je ludost bliža, to je dioptrija oštrija. Odbacujem grozne slike ponavljajući pu, daleko bilo, pu daleko bilo, dalje od mene. Kucam u drvo i prospem gutljaj rakije pre nego popijem za dušu. Za svoju dušu… Sama je.
I kad ponovo pokušam da zažmurim u zagušljivoj sobi – zum, zum, zum, zum, zum, zum, zvuk je uvek jači kad su krila ventilatora na strani na kojoj ja ležim, znam da i to ima neke veze s fizikom, kao i oni zraci sunca što su me opekli traljavu i trapavu. A onda, kao da posustane, njegov let samo u tom osmom okretu nije ravnomeran, nego se u trku zaplete i odskoči. Trčimo jednosmerno, ravnomerno, pravolinijski, pa ne tako često naletimo na baru ili psa koji vuče gazdu na povocu. Trčimo u nedogled. Ne znam je li neko do sad stao. Takvima i nije mesto na trkačkoj stazi. Jednom je njihova korpa na ringišpilu dosegla do igračke, a prilika zaista nema reprizu. Ne skidam oči sa tog keza sa plafona, samo se bojim.
