Kako je navedeno u doktorskoj disertaciji Nevenke D. Knežević Lukić „Nastanak i razvoj naučno-tehnilke policije u Srbiji (1904-1941)”, hronološki gledano, istorijski razvoj fotografije u radu istražnih organa odvijao se tokom tri perioda:
1) do 1870. godine trajao je eksperimentalni period u kome se fotografija najviše primenjivala u penalnom sistemu:
2) u periodu od 1870. do 1890. godine fotografija se intenzivno uvodi u rad policije, nastaje signaletička i metrička fotografija Alfonsa Bertijona;
3) posle 1890. godine nastaje period rekonstruisane sudske fotografije Arčibalda Rajsa.
Rajs je stalno naglašavao koliko je fotografija važna za policiju i sudove, posebno kad treba da se proučavaju dokumenti i rukopisi. Gde god je govorio – na kongresima, predavanjima ili u svojim knjigama – stalno je ponavljao koliko ti snimci mogu da pomognu u istragama. Zato je često apelovao na države s kojima je sarađivao da modernizuju policiju i uvedu nove metode u istražne postupke.
Rajsovo obrazovanje i stručno usavršavanje
Rajs je 1901. postao privatni docent za fotografiju na Univerzitetu u Lozani, a već sledeće godine počeo je da drži kurs o tome kako fotografija može da se koristi u pravne svrhe. Na tom kursu spojio je i znanja slavnog Bertijona o policijskoj identifikaciji pomoću fotografije. Godine 1903. odobren mu je i novi angažman kao predavača fotohemije – verovatno mu je pomoglo to što je u međuvremenu postao švajcarski državljanin i što nije tražio veću platu. U tandemu s profesorom Buržeom pokrenuo je prvi univerzitetski Odeljak za fotografiju i osnovao prvo Radiološko odeljenje u bolnici kantona Vo u Lozani.
Rajs je svoju prvu knjigu „Fotografski razvoj želatino-bromida” (eng. The Photographic Development of Gelatino-Bromide) objavio još 1900. godine – zvučalo je pomalo hemijski jer i jeste bilo. Bio je pravi zaljubljenik u fotografiju, pa je, osim što je pisao, postao i urednik dva fotografska časopisa: „Švajcarski fotografski žurnal” (franc. Le Journal suisse des photographes) i „Švajcarski fotografski pregleda” (franc. La Revue suisse de photographie). U njima je objavio mnogo tekstova, uglavnom o tome kako funkcionišu hemijski i tehnički aspekti fotografije, dakle – pravi majstor svog zanata.
Studija o fotografisanju tetovaža
Godine 1903. Rajs je objavio knjigu Forenzička fotografija (franc. La photographie judiciaire), koju je posvetio svom prijatelju i mentoru iz Pariza Edmonu Lokaru. Jedno celo poglavlje posvetio je tetovažama – i to ne iz estetskih razloga već zato što ih je bilo prilično teško pravilno fotografisati. Dok su drugi istražitelji morali da ih crtaju jer tehnika nije bila na njihovoj strani, Rajs je razvijao posebne metode: igrao se sa svetlom, ekspozicijom, razvijačima i staklima u bojama kako bi dobio jasan kontrast i uhvatio sve detalje.
U to vreme, mnogi nisu znali (ili nisu marili) za strogu Bertijonovu zabranu retuširanja fotografija koje se koriste za identifikaciju – pa su neke slike bile više umetničke nego korisne. Rajs, međutim, nije odstupao od pravila, i njegovi precizni i pouzdani snimci tetovaža postali su uzor u kriminološkim krugovima, čak i u Italiji, gde su neki pokušavali da razviju drugačije pristupe, ali su ipak morali da se oslone na njegovu metodu kao referencu.
Rajs o značaju forenzičke fotografije
Godine 1906. Rajs je postao vanredni profesor za naučnu policijsku fotografiju, dakle – neko ko nije samo znao da fotografiše već je učio druge kako se to radi u službi pravde. Svoju uvodnu lekciju objavio je u uglednom francuskom časopisu iz oblasti kriminologije „Arhiv krivične antropologije, kriminologije i normalne psihologije i patologije” (franc. Archives d’anthropologie criminale, de criminologie et de psichologi normal et pathologik), koji je uređivao poznati profesor sudske medicine iz Liona Aleksandar Lakas.
U tom tekstu Rajs je naglasio koliko je fotografija ključna za rešavanje zločina – kao što je Lokar govorio, „svaki kontakt ostavlja trag“, a Rajs je znao da fotografija upravo te tragove može najbolje da zabeleži. Po njemu, bez dobre forenzičke fotografije – mnogo toga može da promakne u istrazi.
„Fotografija je, iako još relativno mlada, znala kako za vrlo kratko vreme, svojim čudesnim kvalitetima, da osvoji svoje mesto u velikom broju grane ljudske delatnosti. Zaista, sve umetnosti i sve nauke to koriste za svoj razvoj i istraživanje. Postalo je, da tako kažem, veštačko pamćenje čovečanstva i automatski i nepristrasni beležnik događaja” – Arčibald Rajs u Pregledu švajcarske fotografije (franc. La Revue suisse de photographie)
Primena Rajsovih metoda u policijskoj nauci
Za razumevanje Rajsovog rada važno je spomenuti i jednu zanimljivu virtuelnu izložbu iz 2019. godine, koju su pripremili Odsek za istoriju umetnosti i Škola krivičnih nauka Univerziteta u Lozani. Na izložbi je prikazano više tematskih celina, a jedna od njih posebno je isticala Rajsovu kolekciju fotografija vezanih za istoriju mode i tekstila.
Možda zvuči neobično, ali Rajs je detaljno proučavao mrlje, tragove i poderotine na odeći – jer upravo ti sitni detalji mogu da budu ključni u forenzičkoj analizi. Takav pristup pokazuje koliko je odeća mogla da „priča priču“ na mestu zločina. Rajs, zajedno sa pionirima poput Bertijona i Lokara, smatrao je da dokumentovanje i pažljivo proučavanje tkanina ima ogroman značaj u kriminalističkim istragama.
Kako je Nevenka D. Knežević Lukić u delu „Nastanak i razvoj naučno-tehničke policije u Srbiji (1904–1941)” konstatovala, Arčibald Rajs razlikovao je tri kategorije sudske fotografije:
- za identifikovanje lica,
- za automatsko i bespristrasno konstatovanje fakata i
- fotografiju kao sredstvo veštačenja.
Logično je da je fotografija postajala sve važnija i u policijskoj nauci – jer je omogućavala da se tragovi s mesta zločina dokumentuju precizno i detaljno. Rajs je bio potpuno uveren da svaki, pa i najmanji trag ima vrednost – ali samo ako se pažljivo fotografiše, prikupi i analizira. Njegov omiljeni alat nije bio pištolj već kamera.
Napisao je veliki broj tehničkih tekstova o tome kako najbolje fotografisati tragove, i opisivao slučajeve u kojima su upravo uvećane fotografije otkrile ključne dokaze koji su rešili istragu. Bavio se i tehnikama kako da se otisci prstiju prenesu na fotografske ploče da bi se bolje videli, kao i kako da se precizna merenja uzimaju direktno sa fotografije.
U stvari, mnoge od najpoznatijih i najzapaženijih kriminalističkih fotografija s početka 20. veka upravo su Rajsovo delo.
Udruženje za fotografiju i susedne umetnosti u Frankfurtu na Majni na Jubilarnoj izložbi 1900. godine dodelilo je bronzanu medalju R. A. Rajsu za zasluge u naučnoj fotografiji.
Rajsov rad na popularizaciji forenzičke fotografije
Rajs nije bio samo naučnik – bio je i pravi entuzijasta kada je reč o popularizaciji forenzike. Držao je predavanja gde god je stigao: u Društvu prirodnih nauka u Lozani, studentima prava, u foto-klubu, pa čak i u Ženevskom fotografskom društvu. Međutim, jedno predavanje posebno se pamti – ono iz Veveja, 14. novembra 1905. godine.
Tamo je, sa sve entuzijazmom i željom da publici pokaže moć fotografije u rešavanju zločina, prikazao neke zaista šokantne slike – snimke s mesta zločina iz svoje stručne prakse. I dok je pokušavao da objasni važnost svakog detalja, deo publike je bio zgrožen. U lokalnim novinama ubrzo se pojavio protestni tekst, u kom su ljudi izrazili zgražavanje što je „predavač bez stida“ pokazivao takve prizore pred damama, mladim devojkama, pa čak i decom! Dodali su da bi mu bilo bolje da takve slike sačuva za neki medicinski kongres, a ne za javnu tribinu – ili bar da je pristojno upozorio šta ih čeka. Rajs je tada možda preterao u želji da bude edukativan, ali nije ostao neprimećen.
Početkom Prvog svetskog rata Rajs će svoje naučno i fotografsko znanje upotrebiti i prilikom dokumentovanja zločina i njihovih posledica na terenu, nastojeći da sačini kompletne forenzičke izveštaje. Njegov doprinos rasvetljavanju mnogih ratnih događaja na tlu Srbije je nemerljiva.
