Nije opasan onaj ko se svog stava ne libi i kazuje ga javno nego onaj ko nikada ni o čemu nema stav, a iako ga ima, ne iskazuje ga nipošto. To ne znači da je o svemu nužno imati stav, izgrađeno mišljenje, naročito ako se nema dovoljno informacija i iskustva u oblasti, ali ako sve to postoji, ako si učesnik u nečemu, ako trpiš, ako patiš, ako profitiraš, sebi si dužan, svom postojanju da promisliš i deluješ. Pritom je naročito iritantan onaj glas koji ponavlja da zidom od svojih inetersovanja, pouzdanih prijatelja i odabranih sadržaja čuva sebe od dnevnopolitičkih problema i jalovih rasprava. A šta kad zakoračite s onu stranu zida?
Pošto su događaji poslednjih godina kod nas toliko turbulentni da ne stižem da ih procesuiram, ovaj tekst je dugo čekao da bude završen jer je moje razmišljanje bilo takvo – kad ga nadogradim, ja nadopišem. Pritom me ne napušta misao da sve što smo imali prilike da gledamo mesecima u državi, a od sinoć pogotovo (preletačevići se množe), sve to već postoji u svim strukturama – od porodice preko radnog prostora.
Ja sam obitavala u jednom takvom prostoru pre deset godina – u prostoru jedne privatne škole u kojoj je poželjno bilo saviti se, ćutati ili smeškati, kako već prilika nalaže, a nikako postavljati pitanja. U jednoj takvoj školi direktor i vlasnik, sa zaposlenom familijom na svim bitnim funkcijama, godinama nije uplaćivao doprinose svojim zaposlenima, koji su, nakon što su saznali da im fali po dve, tri, pet ili čak desert godina radnog staža, ili nastavili da ćute ili malo šaputali po ćoškovima, a tek nekolicina je otišla pred njega da pita zašto i kad će pogrešku da ispravi (jer, jelte, veoma dugo i on i kćer pravnica sa diplomom stečenom na onom slavnom Mićinom fakultetu tvrdili su da je nenamerna greška). Većinom su ostali da rade na istim radnim mestima pod istim uslovima, i dan-danas su tamo, čekaju penzije (?!), pri čemu je ravno troje dalo otkaze i podnelo prijave Poreskoj upravi, u kojoj se, gle čuda, ispostavilo da radi njegova prijateljica koja je tvrdila da nije moguće da je on nekome nešto ukrao i da prijavu prihvatiti neće. Tek posle obećanja da će i sama biti prijavljena za zloupotrebu svog radnog mesta, prihvatila je i dodelila broj prijavi. Osobe koje su tako postupile u tada već bivšem kolektivu naišle su na podsmeh, na širenje neistinitih priča, na blaćenje tokom nastavničkih veća od strane uprave, dok su svi ostali, oštećeni, i dalje ćutali. NI tada izgleda nije bilo njihovo da se umešaju. Još nekolicina je odlazila do PIO fonda i podnosila prijave, na koje su u tom istom fondu koji se stara o našim socijalnim pravima govorili da ne mogu gigant da ujure za mnogo veći novac, pa se neće baviti ni tako malim kolektivom ni tako niskom cifrom. Većina je nastavila da radi pod tim uslovima, pardon, neki od njih zvali su me da pitaju kako napreduje naš proces, a ja sam ljubazno izveštavala sve do trenutka dok me koleginica nije pitala da li sam nešto uspela da učinim za njihove doprinose, na šta je odgovor bio ,,Za vaše ništa, za svoje sve’’.
Da bi dubina tog ponora iz kog virimo i danas bila jasnija, mora se navesti još i to da je u toj školi bilo kolega koji su potpuno otvoreno radili za vrh, prisluškivali razgovore i onda drukali, to smo znali po tome kad nas pozovu u kancelariju i ponove naše reči od početka do kraja, iako smo ih javno i izgovorili u zbornici. Stajali bi pred vratima učionica i prisluškivali i šta pred učenicima zborimo, pa i o tome diskutovali iza zatvorenih vrata. Zavirivali su zajedno sa upravom u profile na društvenim mrežama i bavili se time ko se s kim druži. A uprava je krojila fond časova onako kako je smatrala da treba i kratila plate i markice za prevoz (ako niste znali, ako vam je fond časova 60%, dobiće te novac za pola meseca, a u obavezi ste da dolazite na posao tokom celog meseca), taman toliko da previžvimo a da se ne uzjogunimo. Mnogo im je bilo stalo da nas srozaju na nivo nedostojnih jer se na većima isticalo kako plata treba da se zasluži, a i kakvi su to profesori koji samo na platu misle (možda oni čija deca takođe žele tri obroka). Tu su bili i stari saradnici, koje je diša povukao za sobom jer ako su služili ranije dobro, dobro će doći i sad. Oni su mentori i vođe nižeg reda, a mentorstvo ostvaruju krilaticom „sedi di si, ni za to nisi’’ svakom ko postavi iole slobodnije pitanje. Oni su. verovali ili ne, manje zlo, isto kao što su manje zlo javne ličnosti koje su javno, otvoreno i nesputano pristupile onom u koga veruju. Da, manje zlo su Ristovski, Janković, Pejaković, Kolundžija i drugi jer se ne kriju iza zatvorenih vrata, ne prećutkuju ono u šta stvarno veruju, i to (i jedino to) jeste za poštovanje, nisi cava da se pretvaraš da si nešto što nisi.
Mnogo veće zlo je ona druga grupa, oni koji ni sa kim nikada nisu u ratu, uvek nasmejani, sa svakim će popiti kafu i prozboriti reč, sa svakim se rukovati, sa svakim podeliti koliko je posao težak, koliko je uprava nepravedna, ali tiho, nemojmo vikati, nema potrebe da svi znaju. Ako se vi požalite na novi propis, eto i njih da se priduže, osećaju se baš isto kao i vi. Ako vam ne prija način obraćanja direktora, njegove kćeri sekretara škole ili sestričine sekretarice, da, i oni se slažu, isto misle, ali znaš kako je – tu smo gde smo. Oni se mnogo uznemire kada direktor najavi posetu času, znate one koji se tresu i uspaniče, pa odmah počnu da pripremaju materijale koje dotad nisu, preznoje se a da ocenjivanje nije ni počelo. Oni idu niz dlaku svima. Ako se na veću povede rasprava o nečemu važnom za sve, pa postane i žustrija, oni će ćutati, ali će posle toga prići onome ko je bio najsrčaniji reći „i ja sam sve to hteo da kažem, nego već smo ostali predugo, da se ne otegne sednica” (citat je u pitanju, stvarno se tako desilo).
Takvi su i najjači bedem svakom vlastodršcu, takvi steknu dva automobila, eventualno kupe stan na rate, zaposle sina, upišu ćeru na dobar fakultet bez potrebnih bodova, i onda zdušno glasaju za onog ko im je to omogućio, ali tiho, nemoj da se čuje, nema potrebe za talasanjem. Oni ne pokazuju člansku kartu javno nikad, u raspravama ko je bolji nikad nemaju mišljenje nego se ograde onim „ma, ne bavim se time, imam ja većih problema”, na profilima na društvenim mrežama može se naći samo pokoja slika s putovanja ili iz izlaska, fina porodica i nasmejana lica, nikad uz i nikad protiv, nikad besan nikad euforičan, nikad očajan nikad poletan, samo umereno, braćo i sestre, s članskom kartom u džepu i bez suvišnih izjava, i to prođe. Oni znaju i ko je kupio diplomu, i ko je ukrao novac, i šteti i njima sve to, ali danas je kiša, sutra su malo nahlađeni, prekosutra imaju previše posla, i nekako nikad nisu u žiži onoga što se događa. Nikad nemaju mišljenje o onome što pogađa sve, i nikad anisu ni za jedne ni za druge, ni tamo ni ovamo, niti smrde niti mirišu, sterilni i ispravni za svako vreme i svaku priliku. Oni nisu ni sa kim posvađani ni među rodbinom ni među prijateljima, čini se da nikad i nemaju problema, sve je samo u tome kakav ćeš stav zauzeti, a njihov stav je uvek primeran. Retko kad ih otkriju, a oni samo nađu novu nišu u koju će da se uvale i da ćute. Ništa bolje ne umeju nego da ćute i da se ćuteći slažu jer i mi vrlo brzo zaboravimo zato što nije ostalo mnogo tragova za njima, toga se najviše čuvaju.
Objašnjenje za sva ta neljudska ponašanja, i tada u toj školi i danas, uvek je bila egzistencija, imam decu. Ali, drage kolege i koleginice, pa vaša deca vas gledaju kako sve više savijate kičmu, kako plačete pred dolazak na posao, kako se tresete i uzimate još jedan lek za smirenje. Jeste prpa kad pred silnikom treba da se uspraviš i odbrusiš, ali mislim da mnogo više i psiha i telo trpe kada kontinuirano i postojano samo ćutiš.
Zašto bi posle svega nekoga čudilo to što ijedan tiranin opstaje na vlasti dugo? U ropskim društvima sve je moguće, ropski mentalitet samo traži koga će da služi, da li je to direktor, predsednik stranke, predsednik države, zavisi samo od apetita, ali je tako lepo kad neko moćniji zaogrne svojim plaštom, kad spusti ruku na rame i kaže ,,moj si, ja te čuvam’’. Samo je bitno da si uvek staložen, uvek pribran i uvek na zadatku da sebi pribaviš dobra na ma koji način, a da za to niko ne sazna, samo pssssst!
