Između onih koji kažu da bi mogli komotno da ceo život provedu u svom kraju i onih koji tako i toliko putuju da nikada više i nisu kog kuće (ultimativni putnici, kojima ja težim) – stojе svi oni koji vole i putovanja, brzo se spakuju i prelome da krenu, ali i svoju sigurnu luku, kojoj jednostavno moraju da se vraćaju. Tu su verovatno i turizmolozi, mada mi nikada nije bila bliska ideja da vodim bulumentu turista i ispunjavam raznorazne želje i zahteve. Dakle, rekla bih da sam ja sredina jer nikada nisam mogla toliko da se prepustim putovanjima što zbog materijalne strane što zbog ograničenog broja dana odmora, a i nikada nisam uspela do kraja da se otrgnem od svoje baze. Ipak, sve sam sigurnija da bih mogla i bez nje i da bi moja kuća, pošto drugu nemam, ladno mogla da mi bude na leđima. Zavisnik sam od osećaja prvog susreta i iznenađenja svake vrste.
Priznajem da mi nisu bliski ljudi koji bar s vremena na vreme ne osete poriv da negde odu, da za tih nekoliko dana shvate da uvek postoji još jedan svet, od kog mogu i nešto da nauče. Nisu mi bliski ni oni koji se boje da to učine sami, pogotovo zato što sam doživela da mi je, na vest da idem sama u Egipat, drugarica odgovorila da ona to nikako ne bi mogla s tim prizvukom u glasu kao da je tužno to što nikoga nisam našla da ide sa mnom. A kako da joj kažem da nisam ni tražila? Od našeg sveta tako je daleko ideja da nisu usamljeni oni koji putuju sami nego oni koji pošto-poto traže društvo i pristaju na sve samo da bi ga imali. I nisu slabi oni koji se upuste u avanturu solo nego oni koji se stalno pitaju šta ako se nešto desi. Hrabrost je ne bojati se da budeš sam sa svojim mislima i da se osloniš samo na sebe kad zagusti. A bolje i sam nego u društvu onog kome se sve nešto neće i sve mu nešto fali.
Još mi je gore ono savetovanje da nađeš dečka/devojku da bi uvek imao s kim da putuješ. Pa, tadašnji dečko moje sestre, kada je trebalo da posle šest meseci veze prvi put odu sami na letovanje, izjavio da je ipak bolje da povede bar još dva drugara s devojkama jer će im zasigurno biti dosadno jedno s drugim. U mom svetu to se prevodi ovako: dosadna si kao grob, i toliko nemamo ništa zajedničko i toliko mi je naporno da te slušam tih deset dana i da s tobom provodim vreme da moram da povedem ceo cirkus sa sobom da ne bih umro od dosade. Poznajem i mnogo starije parove koji to isto rade, a u meni je tada uvek pitanje ne samo zašto putujete sa osobama koje vam toliko ne prijaju da ni minuta ne želite da ostanete nasamo s njima, nego zašto onda ostatak svog života provodite s njima i stvarate porodicu s njima. Strah od samoće?
Ono što su me tolike godine konstantnih odlazaka i povrataka naučile je da mogu i umem da se snađem u svakoj situaciji, čak i kad ljudi ne govore nijedan jezik koji i ja (mada tehnologija danas i tu priskače u pomoć), da mogu da budem sama s bujicom u svojoj glavi i da mogu da uživam u zalasku, vetru na planini, moru, sladoledu u Italiji ili bilo gde drugo na svetu i sama, i da osetim radost. A mogu i da na tim stazama popričam sa vrlo zanimljivim ljudima, popijem piće, ostvarim kontakt, odem na izlet i bude mi sasvim lepo da razgovaram o smislu života s nekim koga ću videti samo tad i nikad više. Toliko sam uzbuđena na putovanjima da grlim ceo svet i preteram – uopšte ne obraćam pažnju na neprilike u koje mogu da upadnem. Kad kažu čuvaj se, ima raznih ljudi, ja se setim svih onih neznanaca koji su mi pripomogli usput.
Strahovi vrlo često upravljaju našim životima, i tako je i u mom, ali ja forsiram sebe da stanem ispred straha i zatražim da mi pokaže šta je to što ima i čime će me pobediti. Nekad zaista nadvlada on, ali nekad zasijam ja, i zbog toga vredi svaka nelagodnost. Tako je bilo sa časovima plesa i izlaganjem na žurkama, na kojima uvek postoji mogućnost da nećete biti izabrani, tako je bilo i s putovanjima – prvo bojažljivo, a onda sve slobodnije rasterećivala sam svoj korak potrebe da ga neko stalno prati. Da, lepo je u društvu i ima svojih prednosti, ali lepo je i samostalno.
Šta kažete na ideju da se samostalno putovanje uvede kao deo maturskog ispita? Sveže pounoletnoj osobi jednostavno treba dati pasoš u ruke i mapu i poslati je u bilo koji grad, na planinu, reku, jezero, i reći naredna tri dana su za tebe, da se samootkrivaš i otkrivaš druge, a kada se vratiš zapisaćeš šta si spoznao i predati kao esej.
Vrlo često čujem da mnogi smatraju objavljene fotografije s putovanja na mrežama potrebom da objavljivač leči svoje komplekse. Možda i u tome ima nešto, ali ja ne osećam ljubomoru, ne upišem pod moranje da i ja odem tamo, samo mi je lepo da vidim još jedan predeo koji ću razmotriti kao neku buduću destinaciju. Isto tako se osećam kada okačim svoje slike – ne da bih nekom pravila zazubice, nego da bi neko kao ja dobio ideju šta ga čeka na nekoj destinaciji.
U svemu tome bitno mi je samo ono što osećam onda kada mi je kofer spakovan, ulazim u avion/autobus/voz i nekoliko dana provodim učeći, upoznajući druge i isprobavajući ukuse, a to je da ograničenja sami namećemo i da možemo da budemo ko želimo i kakvi želimo onda kada mi to želimo. Na putovanju nisu važni neplaćeni računi, nerešeni porodični odnosi, zajedljive kolege na poslu, momak koji nam nije dao šansu jer, eto, ne ispunjavamo neku nevidljivu listu kvaliteta, na putovanju oči su nam pune, a srca poigravaju. I to je dovoljno, spakujte kofere i odrecite se preskupih patika ili veštačkih trepavica, nekoliko izlazaka ili šta ja znam kako neophodnih stvari koje i nisu toliko neophodne. Meni putovanje jeste jer me leči, jer postajem bolja osoba, otvorenija, jer učim mnogo (uh, kakvo zadovoljstvo kad se u „Slagalici” ili „Poteri” pojavi pitanje iz geografije ili kulture, na koje odgovor znam jer sam lično bila tamo) i jer sve više uviđam da nam granice nisu potrebne.
Ni za jedno mesto u kom sam bila ne mogu da kažem da mi se nije dopalo jer nisam tražila savršenstvo nego izazov. Ako me pitate za mesta na kojima sam odsedala, opisaću vam osećaj koji sam imala boraveći tamo, gde se šta nalazilo u sobi, ali lokacije i nazive nikada i nikako ne mogu da se setim. Tu je moja kuma, devica u horoskopu, bez premca, u po noći zna ime i lokaciju svakog hotela ili apartmana. Ne idu mi brojke, zaboraviću po koju stvar da ponesem, moraću da proverim da li je pasoš tu bar dvadeset puta do polaska, ali zato savršeno dobro znam šta sve želim da vidim i da želim da se izgubim. Ne uključim gps, ne otvorim mapu, znam otprilike šta je gde i krenem s namerom da zalutam. Tako su najlepše tajne otkrivene.
A vi – da li idete u susret ljudima i događajima ili se bojite svakog (krivog) pogleda?
