Ako niste nikada išli u plesnu školu, sigurno ste pokušali da plešete – sami ili s partnerom/kom. I taj momenat kada prvi put pokušate da izvijete svoje telo tako da izgleda kao oni pokreti koje ste videli na filmu ili snimcima profesionalaca baš vas opasulji da u stvari nemate pojma kako da vladate svojim udovima i trupom. Mnogi odustanu zato što su smešni, i to više sebi nego drugima, drugi završe u plesnoj školi jer to neće biti to dok ne budu makar malo nalik onoj gracioznosti vrhunskih igrača.
A šta je u stvari ples? On je i filozofija, i psihologija, i gimnastika, što znači spoj fizičkog i umnog umeća. Potrebno je izvesti pokret što je bolje moguće i istovremeno predviđati pokrete partnera/ke, ali i razmišljati o svakom sledećem koraku, a onda prepustiti se. Čini se nemogućim sve to odjednom, a opet – dugogodišnjim igračima ide tako dobro. U stvari ples je razumevanje između dva tela i dve duše, ono kada veruješ tuđoj ruci da zna šta želi i dopuštaš joj da bude tako i kad gledaš u nečijim očima slutiš koji je sledeći korak, ali pratiš mirna, sigurna da sve dolazi baš kako i kada treba.
Čak i onaj ko nikada nije zaplesao bez mozga i bez plana, samo uključenog srca, zna o čemu govorim, zna i priželjkuje taj osećaj ako je čovek, ali ga ne doživimo svi, i to je sasvim ok, u miru sam s tom mišlju da nije sve svakome dato. Ali samo saznanje da sam videla blaženstvo na licima onih koji lebde po svojoj zamisli, svom taktu, pokazala mi je da i te kako toga ima.
Tako se pleše s prilikama, sa životom, sa ljudima, a činjenica je da ja to ne umem. I dalje sam preplašena koliko ću ovaj put pogrešiti, ali ipak nastavljam dalje, probam i izblamiram se. Nisam ni od onih koji uvek samo sa strane posmatraju, ali ni od onih koji s lakoćom dozvole da ih nosi talas. Za mene mora da se poklopi i dobra atmosfera i prijemčiva ekipa i da ja budem u tom momentu toliko dobra sa sobom da ne obraćam pažnju na druge.
Nakon što sam se s prijateljicom vratila na salsu posle ne znam koliko godina neigranja, mama me je upitala da li sam se zaljubila kad plešem po ceo dan po kući. Tek sam onda i osvestila da sam stvarno veselija, da plešem od kuhinje do dnevne sobe i da razmišljam o svom pokretu. I onda mi sine da je ples jedna od stvari koja me nikada nije napuštala.
U osnovnoj školi, koja nije bila baš neki primer zainteresovanosti za učenike, pogotovo ne za njihovo slobodno vreme, pojavila se škola plesa sa Vračara. Ponuda je bila da vežbamo u školi, pa će nakon dva meseca instruktor odrediti ko je dovoljno dobar da ide dalje. I ja sam bez razmišljanja krenula i s lakoćom položila taj test, pa nastavila da idem u SC Vračar. Učile smo i bečki i engleski valcer, fokstrot, rumbu, ča-ča-ča i mnoge druge klasične plesove kako bismo polagale za nekakve značke, koliko se sećam, bile su bronzane, srebrne i zlatne, nakon čega bi trebalo da se dobije stalni partner i pređe na ozbiljniji nivo. Mora se razumeti da su devojčice činile 90% grupe. Toliko je sve delovalo ozbiljno i presudno kada nam zakače brojeve na leđa, pa ozbiljnih lica idu oko nas i ocenjuju. Položila sam možda za dve ili tri značke, a onda mi je dodeljen partner, ali ne mogu da se setim zašto nisam išla dalje. Sećam se samo straha kako će sad to dalje biti jer više niko koga poznajem nije ostao u grupi i ne znam kako ću sama. Volela bih da sam imala nekog da me samo malo ohrabri i pomogne da prepoznam da je to taj presudni trenutak.
Onda je došao KUD i folklor, koji se raspao kada je počelo bombardovanje. Na probe sam išla skoro dve godine, ali nije bilo previše nastupa jer je to bilo ono sjajno vreme devedesetih kog se toliki sećaju s nostalgijom, kada od zlokobnosti rata, inflacije i sveopšte nemaštine niko nije odvajao previše novca za dečje nastupe i putovanja.
Na studijama sam prvi put videla i osetila salsu jer je tada nekako osvanulo dosta Kubanaca u Beogradu, koji su po kafićima pokazivali korake. A ja sam bila tako stegnuta, kao i za većinu stvari u životu, tako nesigurna, samo misleći kako ću i šta da pogrešim kao da je greška ne znam šta. Sećam se društva moje kume sa španskog i da sam uglavnom preko njih saznavala za te kubanske žurke, a s njima je bilo veoma prijatno plesati. Već kad ostanem sama na podijumu s Kubancem koji ne pleše nego šeta po oblaku – izgubim se i sapletem.
Novi posao u tridesetoj doneo je i povratak plesu u školi „Fiesta” kod Vuka. Tamo se pleše kubanska salsa, što sam osvestila tek deceniju kasnije jer sam toliko bila opterećena i dalje šta će ko misliti jer sam trapava i nezgrapna da nisam toliko ulazila u samu materiju. Savladala sam i prve figure i onda opet odustala jer je tu bio i umor koji je nastajo jer moram s Vračara da se vratim u svoje predrage, a odmah zatim ponovo do Vuka, kao i društvo koje me je ispijalo, ali i to da postoje neka nepisana pravila i neko nevidljivo šikaniranje ako nisi na visini zadatka. Ništa veštački nije za mene, pa ni nečiji smeh ili ljubazna ponuda.
I tamo 2025. moja dobra koleginica iz jedne škole u kojoj sam radila, moja Sneks, predložila je da idemo malo na salsu. Zajedno smo se upisale u školu „Timbao” u Staklencu, ja ovaj put toliko raspoložena da naučim baš sve i da se predam, potpuno koncentrisana na korake i telo, poletna i vesela svaki put kada treba da odem na čas. I ovaj put svesna razlike između kubanske i linijske salse, i toga šta sam odabrala da naučim. Posle deset meseci, super poznanstava i dobrih trenutaka, nadvladaali su oni loši, zbog kojih sam nastavila da idem samo na žurke, ne i na časove. Samo mi je sada bilo jasno zašto: zbog egotripa koji ne dozvoljava ljudima da čas prođu nasmejani i druželjubivi. Neki od tih baš loših utisaka su:
- Postoji nešto što se zove smena partnera, koja nastupi kad instruktor vikne ,,dame’’, pri čemu devojke ostaju na svom mestu, a momci pređu kod sledeće. Muškarci potpuno podivljaju prvih nekoliko meseci, pa pomisle da je njihov zadatak da pretrčavaju iz reda u red samo do onih žena koje im se dopadaju. Na žurkama slobodno treba plesati sa onim koji ti odgovara i s kojim taj ples teče, na časovima postoji red kako bi svi plesali, ali je bilo dosta muke da se pojedincima to i objasni. PO priči s devojkama shvatile smo da nama mnogo više smeta kada nam dopadne nevešt plesač, a sve drugo je udrugom planu.
- Nezainteresovanost instruktora je posebna priča. Sve je jasno, to su rekreativni časovi plesa, ne spremamo se za olimpijadu pobogu, ali zašto onda instruktor malo-malo objašnjava kako će koga prebacivati u napredne grupe i zahteva savršenu preciznost, a kada treba pokazivati korake ili hodati između učenika i ispravljati greške – nigde ih nema. Naša instruktorka naše časove provodila je gledajući samu sebe u ogledalu i uživajući u svojoj veštini, koja je nesporna, ali njen posao je i da primeti ko loše stoji, ko stalno greši i da daje sugestije (valjda?, zar ne?!). Jedino što sam jednom dobila od insturktora je saopštenje da nemam ritma, što mi je prilično čudno s obzirom na staž igranja.
- Na časovima se vremenom upoznate toliko da počnete zajedno da odlazite na žurke upravo zbog toga. Međutim, u našoj grupi to je nekako teško išlo jer su ljudi bili dosta uzdržani, toliko čak da su pojedinci ulazili u svlačionice a da nikoga ne pozdrave. Atmosfera na časovima je postajala sve napetija jer smo držani na nekoliko istih figura mesecima, sa stalnim opomenama da ne napredujemo, ali bez ikakvih instrukcija, naročito ženskog instruktora, šta je to što treba da popravimo.
- A onda odete na neku latino žurku, koje su sjajne zaista, i shvatite da i tu vladaju svakakva pravila. Ljudi iz razlčičitih škola se ne poznaju mnogo, merkanja ima previše u smilu ko je profi, a ko početnik, a sujete na pretek. Napredni nivo ni ne otpozdravlja početniku, grupe se kruto drže jedne drugih, a retko ko usuđuje da se izmeša i pleše i drugim stilom i s drugačijim ljudima. Onda uslede pridike instruktora kako se žene nisu dovoljno dale (ne znam da li iko primećuje tu nesrazmeru u plesu da se linijski uvek igra levom nogom da bude lakše muškarcima, kao i da na žurkama morate da se kezerite, klimate glavom i šta već sve da biste plesale) i nisu dovoljno potrudile da budu pitane za ples. Ajoj! Na jednoj žurci čitav red momaka stajao je uza zid s čašama u rukama i nije se pomerao veoma dugo.
Svako nek doda ono što je sam doživeo, kao i ono lepo. Ja sam zahvalna toj školi na vidnom napretku koji sam ostvarila i saznanju da nikada neću biti posebno dobra u plesu, ali moći ću da uživam, a pogotovo na divnom poznanstvu sa Ivanom i Kristinom, druženju sa Sneks, momcima koji su se saplitali zajedno s nama, ali trpeli naše pokušaje da vodimo umesto da budemo vođene (jer to žene mukotrpno nauče da puste da on vodi, a on trapav) i da napredujemo korak po korak i smejemo se zajedno. Za sve divne trenutke, kojih će tek biti jer na žurke idemo i dalje i uživamo u svakom novom koraku koji savladamo.
